Pisac u zgradi (drugi deo)

Goran Samardžić

Prva dva druga, prva bića kojih sam dublje bio svestan, zvala su se doslovno isto: Zoran Đurđević i Zoran Đurđević. Jedna preko puta druge stanovale su i dve Maje; Maja Đurđević i Maja Đurđević. Jedna je mršava, druga deblja. Isto tako i Zorani. Ovo četvoro dece igralo se i spavalo užasno blizu jedno drugom. Roditelji su im se persirali. Jedan Zoran će poneti nadimak Zoki, drugi Kule. Maje će čitav svoj život ostati Maje. Samo to. Ovo ime ne trpi nadimak i ne ide uz staru osobu. Kako li će to zvučati baba Maja, kako deda Zoki, kako tek deda Goran!?

Ja i dva Zorana ujutru izađemo iz zgrade, naveče uđemo. Do ponoći zgrada sija i buči. Nastanjuju je novi, sveže iskovani ljudi. Zadnji tipovi i modeli u zemlji i društvu u kojem rastem. Zgrada je puna veselih ateista, prisutnih i primetnih u trenutku, ne u večnosti. Jedan čovek se čak preziva tako – Ateista. To mu s ponosom piše na vratima: Gvozden Ateista! Meni se čini da bi ti ljudi, da se može i sme, uskakali jedni u druge i iskakali, sve dok se ne zaborave i pogube u mnoštvu. Fali mi umnih reči da ovo objasnim, pa se izvinjavam.

Nekad veselje ljudi iz zgrade zaliči na rat ili bar na njegovu uvertiru. Nema još otvorenog šovinizma i nacionalizma u Bg-u. Nosači i emiteri ovog ubeđenja su, bez obzira na pamet, porodične veze, lični šarm i obrazovanje, po zatvorima - što kućnim što državnim. Šikanirani su, mučeni i ponižavani, ali ne i ubijani. Ooo, nemojte misliti da bih navij'o za ovo zadnje! Ja znam rashladiti čitav stan u čekanju da iz njega izleti muva. Ubijanje bilo koga i čega što mrda, hoda, leti, pliva i nada se, mi je nejasno i odvratno.

Veselost stanari dokazuju kroz dranje i smeh od kojeg se pada s nogu, a srce cepa. Starijima i trudnim ženama otkaže petlja pa pišnu u gaće. Čaše ciliču i nekad se lome. Krckaju pod nogama. Ruke pucaju po leđima. Po bokovima i dupetu. Muški i ženski glasovi se nadjačavaju, nadigravaju. Zgrada je mlada. Sujetna. U njoj niko nije stig'o da umre.

Zavisno od godišnjeg doba decu iz zgrade utrpavaju i istrpavaju iz odeće. Rastu. Agresivno grabe uvis, u budućnost! U širinu i visinu. Pretvaraju hranu i san u nove ćelije. Čim neka od milijardu stanica organizma umre, ispuše, zamenjuju je druga. Jedra, nova. O Bože. Pa zar se čovečje mladunče sastoji od jednog te istog. Od osnovnih jedinica što se po šablonu sabiru i grade razna bića. E to ne bi smelo biti sve! Ne.

Zoki je stanovao u prizemlju, na dva metra od zemlje. Mogao je u stan ući kroz prozor. Ja sam mu zbog toga zavideo. Kuletu je s druge strane zgrade u sobu skoro ulazila grana od trešnje. Na njoj sam proveo sate, zobajući ih. Puno sam se crva najeo uz njih. Uopšte, kao gradsko dete, u drveću nisam video samo drveće, već prijatelje osuđene da šume i budu na jednom mestu.

U čitavoj ulici borila su se za opstanak četiri takva drveta: trešnja, kajsija, dud i jedna zalutala smokva. Na njoj su plodovi bili smežurani kao mošnje. S trešnje zakamufliran u lišće i jarko crvene bobice proveo sam sate vireći u tuđe živote. Čitava sela su se znala zbiti u neke zgrade i solitere Beograda, ako u sela uračunamo samo ljude, ne i domaće životinje. Jednom sam se zgadio na pojavu debelog čoveka izvaljenog na krevetu. Svaki dan je bio za nijansu deblji i modriji. Desetog dana po gledanju prugasta pidžama mu je pukla na stomaku. Postao joj je prevelik. Soba je vrvela od muva. Neke su bile teške po čitav gram. Tad se baš nisam razumeo u smrt i njene gozbe pa sam čoveka gađao košticama da ga probudim. Pljuckao sam ih na njega. Mislio sam kako bi bilo povoljno da se čovek posle tolikih dana spavanja probudi i vrati u stvarni život. Zgrada beše nova i mlada. Niko još nije umro u njoj i ukaljao je smrću.

Godine su prolazile, a da nisam shvatao zašto, dani kao bebine zadnjice ličili jedan na drugi, a tako i meseci. Iz vrućine se ulazilo u hladnoću i obratno. Zabrinuto sam stajao pred masom vremena što ga valja odživeti i to sasvim sam. Naizgled s drugima, al' ipak sam. Moja visina je uveliko prebacila kvake na vratima, trešnja dosegla do trećeg sprata na kojem sam živeo. Peo sam se i zurio u rođeni brlog. Špijunirao ga. Tražio sebe po njemu. U novom, tek malo isprobanom stanu, čamile su nove stvari.

Idućeg leta mi se druga slika upečaćuje u svest. Moja prijateljica trešnja ima puno posmatračkih uglova. Grane me labavo drže u zagrljaju. „Sam se drži pa ću te držati“ kao da šapuće. Ako padnem s tolike visine od mene neće ostati ništa. Ni ovaj pisac.

Žena, godina moje čedne mame, skinula se gola i rasplesala pred ogledalom. Tišina je. Kućni red od tri do pet. Čak i visokoturažne zunzare odmaraju krilca i propelere. Igra ona po samo njoj čujnim notama. Onda legne na pod i u sebe strpa debelu žutu voštanicu kakve ću viđati kasnije po grobljima i crkvama. Ne stidi se da ječi i grči se pred drvetom koje viđa u prozoru svaki dan.

S lišćem i granama stopio sam se ja. Malo mi je godina. Uzbuđenje ne nalazi u meni ozbiljnu metu. Od dva miliona ljudi u gradu dvoje su i moji roditelji. Kako je to čudno ne biti samo stvoren, zavisiti od toga da se neko s nekim upozna i dobije te, rodi! Po zanimanju su službenici. Ti roditelji. Dodaci uz olovke i telefon. Valja ih dočekati, pa radim svašta da skratim vreme do ručka koji je obilan i slan i traži da se zalije vodom. Svaki dan se popnem i spustim recimo s trešnje, svaki dan upiljim u nešto novo i ne moje. Ova Žena, u ravni sa mnom, ne ide nikad na pos'o. Nikad. Prvi put je viđam bez odeće. U stavu koji nije stojeći. Iz ruku joj ne vise cekeri. To se zove domaćicom. Golom domaćicom. Zanimanje joj je da čisti, kuva i bude puno sama.