Pobrojane greške nemačkih lekara

Reč je o greškama koje su kao takve i zvanično potvrđene među ukupno 14.600 slučajeva u kojima je zatraženo veštačenje Medicinske službe (taj broj je za 17 odsto veći nego 2012). 30 odsto grešaka su, prema izveštaju te službe, počinili lekari u privatnim ordinacijama, a 70 odsto – bolnički lekari. To je lako objasniti jer je najveći broj veštačenja tražen posle operativnih zahvata, na ortopediji ili urgentnoj hirurgiji. Inače, godišnje se, prema podacima Nemačke lekarske komore, u ovoj zemlji izvrši oko 700 miliona ambulantnih i 18 miliona kliničkih lekarskih intervencija.

I pored toga što u poređenju sa tom brojkom broj grešaka izgleda vrlo mali, komentator lista Noje osnabriker cajtung (Osnabrik) piše da „na nemačkim klinikama i u privatnim ordinacijama i dalje ima previše lekarskih grešaka. No, i lekari i negovatelji su tokom proteklih godina popravili odnos prema sopstvenim greškama i izvukli pouke iz njih. Činjenica da je porastao i broj prijava koje je trebalo ispitati, pokazuje da su i zdravstveni osiguranici postali odvažniji, kritičniji i da imaju više samopouzdanja. I ubuduće će na klinikama i u lekarskim ordinacijama biti grešaka. Ali, pogrešne terapije često mogu da se izbegnu. U zdravstvu nam je neophodna kultura bavljenja sopstvenim greškama, a ona može da se dalje razvija samo ako u sistemu ne bude straha.“

List Lauzicer rundšau (Kotbus) smatra da „nema mogućnosti da se iz ovih podataka konstruiše skandal. Ove brojke govore o kvalitetu i sposobnostima nemačkog zdravstvenog sistema. A i u kulturi učenja iz grešaka su se promenile neke stvari. Pacijenti su stekli veće samopouzdanje. Kritika na račun lekara više nije tabu. Upravo zato će i ubuduće lekarske greške sve teže morati da se guraju pod tepih. A oni na kojima budu počinjene greške, neće imati ništa od statistika. Jer, svaki pojedinačni slučaj je jedan slučaj previše. Ali, sve i ako takve greške neće moći da se u potpunosti izbegnu, ima potencijala za njihovo dalje smanjivanje. To počinje higijenom u bolnici... ponekad je dovoljno i da pacijent pre davanja narkoze još jednom pokaže svoje bolesno koleno – da ne bi bilo operisano pogrešno...“

„Grešiti je ljudski i svuda gde se radi – tamo se i greši“, piše komentator lista Vezer kurir (Bremen): „zašto bi kod lekara bilo drukčije? Jeste da ih mediji često zovu polubogovima u belom, ali ni takva preuveličavanja ne mogu da ih učine imunim na greške. Doduše, ono što lekarske greške razlikuje od grešaka, recimo, zanatlija, jeste činjenica da pogrešna narkoza ili operacija pogrešnog organa ne mogu da se isprave [...] Lekari posle greške moraju da žive sa teškim bremenom i da rade u stalnom strahu da će im se greška možda ponovo potkrasti. Znajući kolika je to odgovornost, lekari se iz dana u dan staraju o svojim pacijentima.“

„Iza svake lekarske greške nalaze se sudbina pojedinca, patnje i brige“, prenosi list Ajzenaher prese (Ajzenah): „To se ne sme zaboraviti. S druge strane, ni najbolji lekar ne može da radi bez ijedne greške. I lekaru su ljudi, a ne polubogovi u belom, kako ih tu i tamo još uvek zovu. Stanje medicinske nauke je takvo da se danas greškom smatraju i stvari koje su do juče predstavljale standard.“

A list Štutgarter nahrihten (Štutgart) primećuje da „je nemačka medicina dugo odbijala da razvije kulturu učenja iz sopstvenih grešaka. Lekari su smatrali sebe nepogrešivim. Onaj koji bi priznao grešku, brzo bi se našao na samom dnu. Pacijenti su, s druge strane, predugo verovali u bajku o polubogovima u belom. Za njih su postojali samo bezgrešni lekari. Najvažnije je otvoreno se odnositi prema greškama. Samo tako se iz njih može učiti kako bi se preduzele delotvorne mere.“