Podvodni roboti koji su našli crne kutije

Autonomna podvodna vozila prvi put su upotrebljena u potrazi za Er Fransovim avionom koji se 2009. godine srušio nadomak brazilske obale. Za sada daju rezultate. Jedna ovakva naprava pripada Institutu Lajbnic iz Kila.

Za razliku od drugih podmornica opremljenih za velike dubine i visok pritisak, ova bespilotna vozila mogu da istražuju ogromne površine na dubinama od 6.000 metara. Podmornice su duge četiri metra, u obliku cigare, a programirane su tako da same mogu da biraju svoju putanju. Kreću se na 25 do 50 metara od dna i izrađuju mape korišćenjem posebnog sonara. Ovaj sonar iz dva izvora šalje lepezaste zvučne talase ka morskom dnu i stvara trodimenzionalnu sliku.

Peter Hercig sa kilskog Instituta tumači slike koje dostavljaju podmornice: „Ne možemo da ustanovimo tip stena, ali na osnovu odbijanja zvučnih talasa možemo da saznamo da li je površina meka ili tvrda. Meki reflektor bi bio sediment; tvrdi – to su stene; a još tvrđi su delovi metala.“

Podmornice kao jato riba

Delovi metala koji možda pripadaju Er Fransovom avionu. Ali naučnici mogu da analiziraju podatke iz podmornica tek kada se ove vrate na površinu. Zapravo, komunikacija digitalnim zvučnim talasima je moguća i kada su ovi podvodni roboti na velikim dubinama – ali istraživači tome pribegavaju samo u hitnim slučajevima. Podmornice mogu biti u dubini i do 24 sata neprekidno. „Ovo su mašine novijeg datuma. Postoje samo tri takve podmornice na svetu. Dve u okeanografskom institutu Vud Hol u SAD i jedna kod nas“, kaže Hercig.

U potrazi za crnim kutijama i ostacima aviona učestvuju sve tri podmornice. One su pravi timski igrači – zajedno deluju kao jato riba: „Uređaji su u stanju da međusobno komuniciraju i dogovore putanje – tako zajedno mogu da pretraže ogromne površine.“

Najbolje istraženo morsko dno Zemlje

Do sada su za dve godine pretražili preko 2.000 kvadratnih kilometara duž brazilske obale. Rezultati koje daju imaju grešku od najviše 20 santimetara. „Sada je ova oblast najbolje istraženo morsko dno u svetu – nije baš uobičajeno da znamo ovoliko detalja o dnu. Vidimo pojedinačne vulkane, izbočine i sediment. Naučno je veoma interesantno videti kako izgleda površina oko jedne podvodne planine. To je za nas bila velika motivacija jer, kada jednom završimo potragu, imaćemo pregršt novih saznanja na raspolaganju.“

Od toga koristi mogu da imaju i nove generacije naučnika, kaže Hercig. On smatra da ima smisla dalje proučavati morsko dno: „Još uvek je nepoznato kako se razvija dno okeana. Ovako bismo mogli da saznamo kako se stene menjaju, kako se odvija sedimentacija, kako se vulkani povezuju. Mislim da već ima materijala za jedan ili dva doktorata na našem Institutu.“

Oblast u kojoj se pronalaze ostaci Erbasa bi mogla da postane Eldorado za geologe i okeanologe. Ovoliko preciznih podataka nikada i nigde još nije sakupljeno: „Ako izuzmemo tužni razlog zbog kojeg smo ovde uopšte došli, možda ovo može da postane naučni park gde će se konačno sprovesti sveobuhvatna istraživanja nastanka okeanske kore. To bi moglo da interesuje i druge nacije. Nameravamo da objavimo naša saznanja jer su do sada jedinstvena u svetu“, zaključuje Hercig.

Autori: Fabijan Šmit / Nemanja Rujević
Odg. urednica: Sanja Blagojević