Poezija bez kravate

Slem-poezija u svetu postoji već više od dvadeset godina. Reč je o specifičnom takmičenju pesnika u recitovanju sopstvenih stihova. Na ovakvom takmičenju, publika nagrađuje pesnike aplauzom i povicima. Onaj ko dobije najtiši aplauz, najslabiju reakciju, ispada iz takmičenja, a takmičenje se nastavlja po sistemu eliminacije sve dok se u direktnom duelu dvoje najboljih ne odredi pobednik slem-večeri. Pesnici teme za svoje recitacije dobijaju najčešće direktno iz publike, pa su slem-večeri obično večeri pesničke improvizacije. Tu nema akademske književne atmosfere, već je obično sve bučno i veselo.

Most generacija

Jedan od najpoznatijih nemačkih slem-pesnika je Volf Hogekamp koji vodi i odgovarajuće seminare i radionice. Neke od njih se održavaju u staračkim domovima, a polaznici imaju i po 80 ili više godina. Mnoge od njih već je odavno izdalo pamćenje, nemaju više sposobnost koncentracije, mogućnost takozvanog zdravog, normalnog razmišljanja. Jedino čega se još bez problema mogu prisetiti u svakom trenutku jesu – pesme i poezija.

„To nije ništa čudno. Sve što se rimuje se lakše i duže pamti. Rima zahteva aktivnost sasvim drugog dela mozga od onog koji koristimo za svakodnevni govor“, kaže Hogekamp i dodaje da je reč o probnom projektu.

„Čvrsto sam uveren da je ovo tek početak i da pravi posao tek počinje; na primer, da radimo projekte istovremeno u školama i u staračkim domovima i da sa učenicima posećujemo domove za starije osobe. Na taj način bi različite generacije mogle zajednički da rade na nekoj pesmi, zajedno da recituju i slično. Poezija je očito neka vrsta mosta između sasvim mladih i onih sasvim starih generacija“, objašnjava Hogekamp.

Kako bi povezao različite generacije, Volf Hogekamp radionice slem-poezije ne organizuje samo u domovima za starije, obolele od demencije i Alchajmerove bolesti, već i u školama. „I sami učitelji su vrlo zainteresovani. Pitaju na koji način mogu svoje učenike ‘pridobiti’ za slem-poeziju. Najjednostavnije bi bilo da sami pesnici dođu u neki razred i pokažu šta rade. No, to nije uvek moguće. Zato bi najbolje bi bilo da odu na neko pesničko takmičenje i na licu mesta vide o čemu se radi“, kaže Volf Hogekamp.

Publika bira pobednika

Jedno ovakvo veče poezije može se doživeti i u berlinskom naselju Krojcbergu. U jednoj dvorani okuplja se oko 300 osoba – što gledalaca, što takmičara; mladih i starijih, muškaraca i žena. Pre početka programa, Volf Hogekamp kratko objašnjava pravila – svaki učesnik na pozornici sme da provede samo pet minuta i da recituje isključivo sopstvene tekstove. Korišćenje muzičkih instrumenata nije dozvoljeno.

Ubrzo zatim, na pozornicu dolazi prva takmičarka – Bea: „Želim da budem Ja. Jednostavno Ja. Onakva kakva jesam, jednostavno ona prava u realnom vremenu. Želim da ostanem. Sasvim blizu sebe. Priznajem: iskušenje je veliko. Otvaram svoje srce i pustiću ga stigne do tebe“ – glase stihovi ove mlade žene.

Od komedije preko misaonih eseja, pa sve do repovanja i poezije u rimi – na ovakvim večerima može se čuti zaista svašta. U publici svi koncentrisano i s velikim zanimanjem prate reči koje dolaze s pozornice. Na kraju, pobednika večeri nagrađuju velikim pljeskom. „Ovo je stvarno nešto sasvim drugačije; nemačka kultura i tekstovi – na moderan način u izvođenju sasvim mladih ljudi. Uprkos neobičnosti, sve je nekako literarno i dragoceno; ovo je neki sasvim drugi smer i to je ono što je po mom mišljenju vrlo lepo“, oduševljeno komentariše jedna posetiteljka.

„Lepo bi bilo“, zaključuje Hogekamp, „kada bi jednom u budućnosti, na planiranom zajedničkom projektu – oni najmlađi u stihove pretočili životne priče starih“.

Autori: Svenja Pelcel / Željka Telišman / Saša Bojić

Odg. urednik: Nemanja Rujević