Položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji.

Prema proceni Ujedinjenih nacija oko 600 miliona hendikepiranih osoba u svetu izloženo je diskriminaciji i nema lekarsku negu niti mogućnost rehabilitacije.

Svetska zdravstvena organizacija ističe da su hendikepirane osobe često izložene diskriminaciji, predrasudama i neznanju zbog čega im se uskraćuju njihova osnovna prava i ravnopravnost.

Sa, gotovo, istovetnim problemima suočene su i osobe sa invaliditetom u Srbiji.

Poslednje istraživanja o diskriminaciji osoba s hendikepom, sprovedeno u februaru ove godine, pokazuje da diskriminacije najviše ima u zdravstvenim ustanovama, bolnicama i osnovnim školama. Prema ovom istraživanju, 63,3 procenata osoba s hendikepom doživelo neku vrstu diskriminacije, a 36,8 procenata je zbog toga tražilo pravnu pomoć.

Svetke statistike pokatuju da oko 10 procenata stanovništva jedne zemlje čine osobe sa invaliditetom. Goran Pavlović, izvršni direktor Udruženja studenata sa hendikepom kaže DW da je taj broj, za par procenata, u Srbiji možda čak i veći, jer su gradjani tokom 90-ih godina prošli kroz četiri rata i živeli u teškim socijalnim uslovima. On ističe da su mladi i žene invalidi najugroženiji deo stanovništva i da su predrasude najizraženije upravo prema njima:

«Kada se kaže «hendikep», prva asocijacija, većina građana u našem društvu, jeste: «Jao jadan on ne može ništa» ili «Njmu država treba da pomogne»...Što je potpuno pogrešno. Svako od nas ko ima hendikep ima svoje psiho-fizičke vrednosti. Mi nismo nejaki, bezvredni, ne upotrebljivi, nego smo osobe koje imaju neke svoje vrednosti, koje želimo da ispoljimo na ovakav ili onakav način».

Sa Goranom Pavlovićem slaže se i Lepojka Mitanovski, predsednica Organizacije za zaštitu prava i podršku žena sa invaliditetom Srbije. Ona, za DW, kaže da u Srbiji živi oko 400 hiljada žena sa invaliditetom i da su one u još gorem položaju nego muškarci sa invaliditetom.

Međutim, iako u Srbiji živi oko 750 hiljada osoba sa invaliditetom oni se u javnom životu ili na gradskim ulicama, gotovo, ne mogu videti. Neki od najmarkantnijih problema sa koji se sureću ove osobe su i ti da većina javnih objekata i ulica uopšte nije prilagodjena potrebama osoba sa invaliditetom, ne postoje specijalizovane službe za personalnu asistenciju, veoma mali broj knjiga i udžbenika odštampan je na Brajevom pismu, ne postoje audio knjige, a javni prevoz, osobe sa invaliditetom, uopšte ne mogu da koriste.

Sa druge strane, paradoksalno, Srbija je jedna od retkih zemalja u regionu koja u oblasti zaštite prava osoba sa invaliditetom ima veoma solidne zakone. Goran Pavlović kaže:

«Mi mnoge stvari imamo definisane zakonom, ali, na žalost, zakoni se ne primenjuju».

«Iako su zakoni možda dobri, odsustvo primene kazni, čini te zakone bezvrednim», kaže Lepojka Mitanovski:

«Ne primenjuju se, pre svega, zato što tu ne postoje kazne. Iako postoje, novčane kazne su suviše male. Mi u Srbiji još uvek nemamo ni jednu tužbu o diksriminaciji».

Lepojka Mitanovski ističe da se različitim aktivnostima, trenutno loš pološaj osoba sa invaliditetom, ipak, može unaprediti:

«Jedna je edukacija samih osoba sa invaliditetom i podizanje njihove svesti o tome da oni nisu građani drugog reda. Druga je, podizanje nivoa svesti kompletnog društva. Znači, kampanje u vezi sa tim da mi ne možemo da izađemo na ulice, ne zato što nećemo nego zato što one za nas nisu pristupačne. Ne treba nam samilost, trebaju nam personalni asistenti i poštovanje ljudskih prava. I, sa druge strane, mi treba da budemo ti koji će biti na nivou vlasti gde se donose odluke».

Goran Pavlović kaže da se problem osoba sa invaliditetom ne može rešti, ako Srbija ne postane zemlja sa jednakim šansama za sve građane:

«Onog trenutka kada nama društvo pruži jednake mogućnosti, praktično, bitno će nam umanjiti naš hendikep».