Polonijum, neuhvatljivi ubica

Mesec dana pošto su švajcarski istražitelji ustvrdili da je bivši palestinski lider Jaser Arafat verovatno otrovan polonijumom , njihove kolege iz Francuske tvrde da nije bilo trovanja. Neko tu laže za nečije interese, viču dežurni teoretičari zavere. Međutim, otkrivanje polonijuma u posmrtnim ostacima teško je čak i nakon mnogo kraćeg vremena. Nakon devet godina (toliko je prošlo od Arafatove smrti) to je gotovo Sizifov posao.

Drugačije je bilo sa bivšim agentom KGB-a Aleksanderom Litvinjenkom – u tom slučaju nije bilo sumnje da je polonijum uzrok smrti. Kako je Litvinjenko bio Putinov deklarisani protivnik, odmah se ciljano tragalo za polonijumom. Kod Arafata je bilo drugačije – zvaničan uzrok smrti su srčani problemi, a tek 2011. godine Al Džazira otkriva prve sumnje Arafatove udovice da je njen suprug otrovan.

Idealno oružje

Oprečni rezultati do kojih su stigle prestižne laboratorije u Lozani, odnosno Moskvi i Parizu oslikavaju dilemu pred kojom stoje naučnici. Polonijum se pojavljuje u raznim oblicima, najčešće kao polonijum 210 za kojim se u ovom slučaju i tragalo. Taj element, međutim, ima vreme poluraspada od samo 138 dana. U tom periodu se prepolove zračenje i količina polonijuma. Kada prođe deset takvih perioda – u slučaju polonijuma oko četiri godine – trovanje se skoro nikako ne može dokazati. Uzorci su iz Arafatovih ostataka uzeti nakon osam godina, prošao je 21 period poluraspada, pa je u telu teoretski ostao samo milioniti delić polonijuma.

To nije jedina teškoća. Polonijum posredno može da dospe u telo kao nusprodukt raspada nekih prirodnih radioaktivnih izotopa. Tragovi polonijuma tako se zatiču u podrumima ili kanalizaciji, zbog raspada radioaktivnog kamenja. U jednom trenutku se više ne može reći da li je otkriveni polonijum ostatak polonijuma 210, ili nuspojava raspada sasvim prirodnih i svuda prisutnih materija.

Ne pravi se u pauzi za kafu

Brzi raspad čini polonijum idealnim otrovom koji se retko otkriva. Po pravilu, nikada se prvo ne sumnja na polonijum jer je njegova proizvodnja komplikovana, a nabavka teška čak i profesionalnim ubicama. Da bi se proizvelo 100 nanograma otrova, treba da se prerade stotine kilograma stena koje sadrže uranijum. Može i jednostavnije – treba bombardovati bizmut neutronima i eto polonijuma. Samo, za to je potreban nuklearni reaktor.

Opet teoretski, monopol na polonijum imaju nuklearne sile. Kontrola u reaktorima je stroga, teško da neki zaposleni hemičar može u pauzi za kafu da napravi sebi 100 nanograma otrova i ponese kući u džepu. Polonijum emituje opasno alfa-zračenje, ali jedna od pogodnosti za počinioce je što je relativno lako izolovati ovo zračenje – običnim parčetom papira.

Simptomi i smrt

Polonijum je zapravo veoma opasan tek kada dospe u telo. Radioaktivne čestice jedu zdrave ćelije, pogotovo one matične koje omogućavaju telu regeneraciju. Zračenje može da spreči deobu matičnih ćelija i taj fenomen medicina je iskoristila u borbi protiv tumora. Naravno, u te svrhe se ne koristi polonijum.

Ako polonijum uđe u telo preko ishrane (neki sumnjaju da ga je Arafat popio u čaši vode) najpre dolazi do uništenja želuca i crevne sluzokože. Posledice su povraćanje, mučnina i gubitak apetita. Onda element stiže u krvotok, gde uništava bela krvna zrnca i izaziva malokrvnost. Posledica je ekstremno slabljenje imunog sistema. Slede vrtoglavica, glavobolja i otkazivanje nervnog sistema. Smrt nastupa nakon virusnih oboljenja od kojih organizam više ne može da se brani ili nakon otkazivanja vitalnih organa.

Autori: Fabijan Šmit / Nemanja Rujević

Odg. urednica: Ivana Ivanović