Ponovo pronađena muzika

U vreme najvećeg uspeha Paula Kleckog na vlast je došao Hitler i umetniku je postalo jasno da je njegova budućnost upropašćena. Klecki je rođen 1900. godine u Lođu u Poljskoj i veoma brzo se razvio u zvezdu nemačke muzičke scene. U vreme Vajmarske republike doživeo je uspeh, a slavni dirigent i kompozitor Vilhelm Furtvengler ga je veoma cenio.

Međutim, Paul Klecki je bio Jevrejin, a jevrejskim kompozitorima za vreme nacizma nije bilo dozvoljeno da komponuju bez obzira na vrednost njihove muzike. Klecki beži u Italiju, potom u Rusiju i na kraju u Švajcarsku. Zbog terora koje su nacisti vršili nad Jevrejima, u kojima su stradali njegovi roditelji i sestra, Klecki 1942. prestaje da komponuje.

Kompozitor je postao dirigent. Svoja muzička dela spremio je u kutiju. Kada je 1964. godine pronašao tu kutiju, nije imao snage da je otvori. Tek nakon njegove smrti 1973. godine, njegova udovica utvrdila je da su sva njegova dela sačuvana. Ivon Klecki je suprugovu zaostavštinu predala profesoru Timotiju Džeksonu sa univerziteta u Teksasu koji ih je delimično objavio. Poslednji snimak klavirskog koncerta Paula Kleckog ove godine nominovan je za muzičku nagradu Gremi.

Projekti poput ovog kojim se bavi profesor Džekson postoje svuda u svetu, kaže Bret Verb, kustos Muzeja holokausta u Vašingtonu. Zahvaljujući internetu, razmena informacija postala je jednostavnija i izgubljena dela stalno izlaze na videlo. „Veliki deo tih kompozicija verovatno bi pao u zaborav, međutim muzički stručnjaci se trude da ona dobiju drugu šansu jer postoji mogućnost da se nepravedno vrednovana“, kaže Verb.

Kvalitet kompozicija nije bitan, o njemu će suditi publika i kritičari, bitno je da se dela spasu od zaborava.

Note u kutijama za margarin

Tiomoti Džekson je početkom devedesetih počeo sa radom na pronalaženju „izgubljenih“ kompozicija. Tražio je savremenike slavnog bečkog teoretičara Hajnriha Šenkera i slučajno naišao na Rajnharda Opela, Šenkerovog kolegu koji je predavao na univerzitetu u Kilu. Opelov sin sačuvao je očeve note.

„Srećom da sam u to vreme boravio u Nemačkoj pa sam mogao da posetim Opela i vidim materijal. U zaostavštini su se nalazila brojna Opelova dela. Odlučio sam da ih objavim,“ kaže Džekson.

„Moj otac je bio neobično impozantna i interesantna ličnost, iako je znao veoma da se razbesni. Bio je rasni muzičar, koji je sa šest godina već svirao orgulje,“ kaže Opelov sin Kurt. On se seća da njegov otac nije podnosio Hitlera i naciste i nije hteo da pozdravlja nacističkim pozdravom. „Iz principa nikada nije izgovarao Hitlerovo ime, pozdravljao je bez podizanja ruke ili je jednostavno govorio dobar dan.“

Takvo ponašanje izazvalo je pozornost, Opel je dobijao sve manje posla njegove kompozicije završavale su u pisaćem stolu. Usledilo je maltretiranje. Umro je 1941, kada je njegov sin imao 11 godina. Porodica je tada živela u Lajpcigu, ali su nakon rata prešli na zapad. Kompozicije su ostale kod prijatelja. „Deo je bio spakovan u kutije za margarin, a deo smo zakopali“, kaže Kurt Opel.

Kada je pao Berlinski zid, Kurt Opel ustanovio je da su dela njegovog oca sačuvana. Predao ih je profesoru Džeksonu. U Nemačkoj mu je rečeno da nema novca za izdavanje muzike njegovog oca i trebalo je da ona završi u arhivu. „Onda sam se usprotivio, rekao sam da Rajnhard Opel neće završiti u arhivu, nego tamo gde će njegova dela biti izvedena“, kaže Kurt Opel.

Jednostavno muzika

Profesor Džekson je i lično vezan za projekat. Njegova baka je, kada je imala 21 godinu, napustila svoju domovinu na poljsko-nemačkoj granici i otišla za SAD. Njenu jevrejsku porodicu nacisti su skoro potpuno uništili. „Kada je moja baka nakon rata pokušala da pronađe porodicu, našla je samo troje preživelih“, priča Džekson.

Džekson se nada da će pronaći još neke izgubljene kompozitore. Ipak, mnogi od njih su u međuvremenu već pronađeni i njihova dela su poznata, kaže Bret Verb kustos Muzeja holokausta. „Nadamo se da se njihova muzika neće dovoditi u vezu sa zabranjenom umetnošću, kompozitorima u egzilu ili sa muzikom holokausta, nego će se na nju gledati jednostavno kao na muziku.“

Autorke: Kristina Bergman / Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković