Ponuda Ukrajini ostaje, ali pod istim uslovima

Ukrajina bi sve. Dobre odnose s Rusijom i s Evropskom unijom. Ona ne želi da se odluči između te dve strane. I to je zapravo logično. Ukrajinskoj privredi je potrebna Rusija zbog tržišta i snabdevanja energijom. Ona je od Rusije - barem u ovom trenutku - zavisnija nego od Evropske unije. A ukrajinsko društvo je i kulturno i jezički podeljeno na deo bliskiji Zapadu, i na deo bliskiji Istoku.

Za sve to u EU imaju razumevanja. I da nema Rusije to ne bi bio nikakav problem. EU od Ukrajine uopšte ne traži da sruši mostove prema Moskvi i da se potpuno okrene Briselu. Problem je pre svega Rusija. Jer Rusija traži od Ukrajine da se odluči za jednu stranu. Ruski predsednik misli još u geostrateškim kategorijama. Sve države bivšeg Sovjetskog Saveza koje se pridruže EU, za njega predstavljaju teritoriju na kojoj je izgubio uticaj. Zato on preti i mami - čini skoro sve da bi ih zadržao.

Partnerstvo nije tržnica

EU tu ne može ništa. Unija se ne može i ne želi upustiti u slične načine vršenja pritiska, inače bi izdala vrednosti koje zastupa. No, ona ne može ni da se upusti u pregovore oko veće podrške. I tu prestaje razumevanje za tešku situaciju ukrajinskog predsednika Janukoviča. Janukovič je pokušao da okrene situaciju u svoju korist i izmanipuliše EU i Rusiju da bi ih nagnao na bolje ponude.

A tu se EU prilično blamirala. Istog dana kada je Janukovič prekinuo pripreme za Sporazum o pridruživanju, komesar EU za proširenje, File, seo je u avion za Kijev kako bi ga nagovorio da promeni odluku. EU se danima ponašala kao zaljubljeni udvarač koji ne može da se pomiri s činjenicom da mu je odabranica njegovog srca rekla "ne" i koji je preklinje da joj se vrati. Evropska unija ne treba da se toliko ponižava.

Propast projekta približavanja Zapadu

EU i demokratske snage u državama koje se zalažu za partnerstvo na Istoku sada stoje pred gomilom krhotina. Nije se samo Ukrajina za sada oprostila od projekta približavanja Zapadu. I Jermenija i Azerbajdžan su od njega de facto odustali i ponovo traže utočište u Moskvi. Belorusija pod autoritarnim Lukašenkom ionako nikad nije ozbiljno bila deo tog projekta. Samo se Moldavija i Gruzija kreću i dalje u željenom smeru, ali one su premale da bi doista mogle da pokrenu nešto veće.

Ovakav razvoj događaja je pre svega razočaravajuć za zemlje na istočnoj granici EU, na primer za Litvaniju. Partnerstvo na Istoku je pre svega bilo njen projekat. Litvanci su još u prošloj generaciji bili i sami deo Sovjetskog Saveza. Mesto održavanja samita Evropske unije i njenih istočnih partnera, Viljnus, tek je 50-ak kilometara udaljeno od beloruske granice na kojoj počinje teritorija vladavine zadnje prave diktature u Evropi. Velika je razlika za građane još prilično mladih članica Evropske unije poput Poljske i Litvanije, jesu li okružene zemljama sa stabilnim demokratijama i tržišnom ekonomijom ili nepoverljivim protivnicima. Ali većinu država na zapadu Evropske unije nikada nije posebno interesovalo partnerstvo na istoku: Francuska, Italija i Španija gledaju uglavnom prema jugu i zapadu, ali ne prema istoku. Ovom projektu je, dakle, nedostajala i podrška iz same Unije.

Loše šanse s Putinom i Janukovičem

Šta sada? Ponuda EU Ukrajini i ostalim zemljama na istoku mora i dalje da ostane, to je nesporno. Ali EU ni u kom slučaju ne bi trebalo da menja uslove koji u njoj stoje, jer bi inače opet počelo cenkanje. Brisel bi svakako trebalo da pojasni - pa i Moskvi - da ovo partnerstvo nije usmereno protiv nikoga, već da od njega mogu da profitiraju sve strane, uključujući i Rusiju. A to s Putinom i Janukovičem verojatno neće biti moguće. Ali društvo se menja i u Rusiji i Ukrajini, i to ni u kem slučaju samo pod uticajem EU, već prvenstveno iznutra. Zato će situacija za nekoliko godina biti možda sasvim drugačija.

Komentar: Kristof Hazelbah

Odg. urednica: Ivana Ivanović