Pooštriti kontrolu obaveštajnih službi

Dojče vele: Tokom svoje prezentacije na Samitu elektronske bezbednosti u Bonu, pomenuli ste da su napadački kapaciteti veći od odbrambenih kada pričamo o pretnjama po elektronsku bezbednost. Nakon afere sa NSA, videli smo u kom obimu su vlade sposobne da špijuniraju strane lidere, privatne građane i industriju. Šta te grupe mogu da urade kako bi se zaštitile od špijuniranja?

Ehud Barak: „Ne mislim da bi na to trebalo da gledamo kao na takmičenje ili borbu između američke vlasti ili drugih vlada sa jedne, i pojedinačnih građana sa druge strane. Ne mislim da je američka vlada, time što je dozvolila svojoj tajnoj službi da radi to što radi, nameravala da špijunira pojedinačne građane. U osnovi, ja im verujem. Oni pokušavaju da zaustave terorizam i verovatno su skliznuli u nešto opštiju operaciju. Pravo rešenje ne treba da preduzmu građani, već vlade. Ako nemačka ili francuska ili bilo koja druga evropska vlada žele da rasprave to pitanje sa Amerikom, a verovatno bi trebalo to da urade sa Amerikom, i da uz to očekuje da Amerikanci reaguju, onda oni moraju da sednu za sto i da ustanove šta se to desilo. Šta su uradili Amerikanci, a šta su uradili drugi, uključujući evropske obaveštajne službe i da zajednički uspostave pravila budućeg ponašanja. Moje iskustvo sa Amerikancima govori da oni, kada jednom prihvate pravilo, oni ga i poštuju.“

Pravi izazov su loši momci

„Kada je u pitanju slučaj NSA ili bilo koja druga operacija – vodeći se sopstvenim iskustvom, verujem da obaveštajne službe ne treba samo da kontroliše izvršna vlast, putem imenovanja šefova obaveštajnih službi, već da njih moraju da kontrolišu sve tri grane vlasti, dakle i izvršna i sudska. Sve bi trebalo da bude pod kontrolom jednog ili grupe sudija koji imaju potpun uvid u ono što se radi i koji, sa zakonske tačke gledišta, mogu to da opravdaju. Zatim, trebalo bi da postoje inspekcije nižih odbora parlamenata, sa dovoljno osoblja koji su sposobni da uče i da znaju šta se desilo. Verujem da je to bio slučaj sa Amerikancima, da su i Kongres i sudstvo imali svoje predstavnike. Ako to nije uspelo, onda ga treba unaprediti. Ali, to nije nešto čega sami ne možemo da se setimo. Pravi izazov su loši momci. Postoje neki loši momci na svetu, kiber-kriminalci, pa čak i neke vlade sa lošim namerama, gde bi određeni koraci trebalo da se preduzmu kako bi se izbegao terorizam i zaobišlo rušenje temelja svetskog poretka. A to zahteva određene mogućnosti u arenama obaveštajnog prikupljanja informacija.“

Šta je sa transparentnošću? Pomenuli ste sledeći trougao – izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Znamo da se u Sjedinjenim državama sudski aspekt svega toga drži u tajnosti.

„Sadržaj rada ne može da bude transparentan jer se radi o državnim interesima za obaveštajna pitanja i tako dalje. Ali struktura sistema trebalo bi da bude transparentna i poznata javnosti. To bi verovatno trebalo da znači da mora da se zna ko su sudije koje imaju uvid, koje vrste odbora Kongresa ili parlamenta se brinu o tome i koji su to članovi parlamenata ili Kongresa. To je dovoljno fer.“

Pomenuli ste i da ste, putujući po stranim prestonicama, uvek radili pod pretpostavkom da ste pod nadzorom obaveštajnih službi. Vest da je meta nadzora bila čak i kancelarka Angela Merkel, u Nemačkoj je prouzrokovala pravi metež, kako među građanima, tako i među političarima. Zbog čega kancelarka nije radila pod istom pretpostavkom kao i vi?

„Ne znam. To je verovatno zato što sam proveo decenije u obaveštajnim službama Izraela i bio izložen većini drugih vodećih obaveštajnih službi širom sveta. Tako da ja to samo pretpostavljam – ne mogu pouzdano da vam kažem da li sam bio pod nadzorom. Mislim da je prisluškivanje kancelarke Merkel predstavlja sramno iznenađenje. Ali, znate, to je pozitivni aspekt celog tog događaja. On je na neki način poziv na buđenje, mogućnost da se o tome raspravlja. Amerikanci i Nemci nisu rivali, oni su saveznici. Kancelarka Merkel je hrabro štitila Amerikance kada je problem sa Snoudenom eksplodirao. Verujem da Nemci mogu da sednu zajedno sa Amerikancima, verovatno i sa Francuzima i nekim drugim evropskim zemljama, da ispeglaju razlike i da pronađu prakse koje su prihvatljive za porodicu naprednih svetskih demokratija. Ali, to ne bi trebalo, a ne bi ni moglo da budu iste prakse za ostale koji ne prihvataju svetski poredak – uzmite Iran za primer.“

Ali ko su loši momci?

Kada pričamo o izraelskoj bezbednosti, ko su „loši momci“ od kojih Izrael pokušava da zaštiti svoje elektronske mreže?

„Jasno je da su Hezbolah i Iran glavni igrači. Iranci imaju prilično napredne kiber-sposobnosti, Hezbolah ima nešto manje, ali u pitanju su veoma sofisticirani igrači. Ono što nemaju sada, oni će imati u bliskoj budućnosti. Za hakovanje vam ne treba fakultetska diploma u računarskim naukama. Mnogi mladi stiču te sposobnosti iz interakcije sa računarima od ranog doba, tako da im hakovanje dođe kao prirodni instinkt.“

Nekoliko ljudi tokom diskusije na Samitu je reklo da je Izrael bio nešto poput uzora za elektronsku bezbednost. Šta je to Izrael uradio, a što druge zemlje žele da imitiraju?

„Bili smo pod pretnjom. Mi smo zemlja koja živi u ekstremno teškom komšiluku – nema milosti za slabe, nema druge šanse za one koji ne znaju da se zaštite. Mi moramo da otvorimo širom oči i da se zaštitimo u bilo kojoj areni. Kada smo pre mnogo godina shvatili da će to biti pitanje od velikog značaja, počeli smo da se pripremamo. Pokušali smo da uspostavimo kapacitete i za odbranu i za drugo. Želimo da budemo osposobljeni za bezbednu plovidbu kroz sve te problematične događaje oko nas, a da ne budemo povređeni. Moramo da budemo jaki. Moramo da imamo jak oružani sistem; moramo da imamo jaku vazduhoplovnu flotu, da imamo jake specijalne snage; moramo da imamo dobre kiber-snage.“

Da li Izrael blisko sarađuje sa NSA?

„Imamo veoma bliske veze sa američkom obaveštajnom zajednicom, kao i sa nemačkom, francuskom i britanskom. Ispostavilo se, verovatno iz istorijskih razloga da smo bliži sa Amerikancima. Delimo informacije, posebno o svetskom terorizmu i iranskom nuklearnom programu, kao i o drugim pojavama do kojih je došlo u prethodnih nekoliko godina na Bliskom istoku.“

Ako obaveštajne službe širom sveta sprovode ove aktivnosti, ako Izrael blisko sarađuje sa SAD i ako Evropljani blisko sarađuju sa SAD, otkud onda toliko iznenađenje kada je otkriveno špijuniranje koje sprovodi NSA?

„Za mene, to nije bilo veliko iznenađenje. Mislio sam da je Snouden u stvari govorio o detaljima; to verovatno zvuči veoma seksi čitavoj javnosti. Međutim, ne mislim da su ljudi koji se bave obaveštajnim aktivnostima ili oni koji su duboko uronjeni u pitanja državne bezbednosti i obaveštajne službe, bili iznenađeni. Verovatno tu ima nešto da se popravi. To treba da bude popravljeno i treba samo da nastavimo. Ne bi trebalo da nas ova otkrića oteraju u suprotni tabor i da nas učine naivnima.“

Ehud Barak je, između ostalog, bio izraelski premijer, ministar spoljnih poslova, ministar odbrane i predsednik Uprave vojne obaveštajne službe. On ima decenije iskustva sa obaveštajnim službama. Barak je takođe, i najodlikovaniji izraelski vojnik.

Autor: Spenser Kimbal / nc
Odgovorni urednik: Ivan Đerković