Potapanje ugljendioksida

Ideja je da se ugljendioksid skladišti na dnu mora. Medjutim, gas koji stvara efekat staklene bašte neće biti upumpavan ispod površine, nego ispod morskog dna, u porozne slojeve stenja.Jedan od autora plana je i Danijel Šreg, geolog i geohemičar koji je na čelu Centra za nauke o životnoj sredini američkog univerziteta Harvard.Šreg kaže:

„Namera nam je da ubrizgamo CO2 ispod morskog dna. Tako bi bio apsolutno sigurno uskladišten i to milionima godina“, kaže Šreg.

Istraživači smatraju da bi te komore za skladištenje gasa trebalo da budu negde daleko na pučini.Idealni fizički uslovi za odlaganje gasa su na dubinama većim od tri hiljade metara, kaže Kurt Haus koji priprema doktorat na Harvardu:

„Pritisak na takvim dubinama je veoma visok, a temperature su niske, oko dva stepena Celzijusa.U tim uslovima gas se komprimira i postaje tečan.Tako postaje gušći od vode i ne ističe iz rezervoara u koji je upumpan“, objašnjava Haus.

Ukoliko se gas uskladišti na dubinama većim od tri stotine metara ispod morskog dna biće ispod sloja tla u kome ima takozvanih gasnih hidrata.O tome Haus kaže:

„Gasni hidrati su kristalne strukture i imaju mnogo sličnosti sa ledom.Sastoje se od molekula vode u obliku kaveza u čijoj je sredini moolekul gasa.To može, na primer, biti ugljendioksid.Tako nastaje hidrat ugljendioksida.Kada upumpani ugljendioksid dodje u dodir sa zonom u kojoj se obrazuju hidrati tada se i on pretvara u čvrste kristale“.

Ukoliko je ova teorija tačna onda je uskladišteni ugljendioksid dvostruko osiguran.Iznad prostora u koji je smešten ne bi bilo samo tristo metara stenja punog kristala koji su teži od zarobljenog gasa.Na plafonu rezervoara obrazovali bi se novi čvrsti kristali koji bi predstavljali nešto kao čep na flaši vina.

Medjutim, sva ta razmišljanja još su uglavnom na nivou teorije, mada Danijel Šreg tvrdi da je ideja bez problema praktično primenjiva:

«Tehnički to uopšte nije problem.Danas postoje platforme za bušenje nafte čije bušilice prodiru i po nekoliko hiljada metara u sediment ispod morskog dna».

Istraživači sa Harvarda već su uspostavili kontakte sa naftnim kompanijama i priprema se prvi eksperiment u Meksičkom Zalivu.To će biti prvi put da se ugljendioksid ubrizgava u sediment ispod morskog dna i tako će se praktično proveriti da li je pretpostavka da će gas i ostati ispod morskog dna tačna.Danijel Šreg se nada da je teorija o hermetički zatvorenim rezervoarima gasa ispod morskog dna tačna i kaže:

«Kada je reč o tehnologijama za skladištenje ugljendioksida tek smo na početku.Medjutim, već tokom sledećih decenija moraćemo godišnje da skladištimo milijarde tona ugljendioksida i mogućnosti kojima danas raspolažemo ni izdaleka nisu dovoljne».

Medjutim, ispod morskog dna više je nego dovoljno prostora, smatraju istraživači.Sjedinjene Američke Države mogle bi celokupnu emisiju ugljendioksida bez problema da deponuju u sopstvenoj pomorskoj ekonomskoj zoni od 200 milja.Pitanje je samo kako dopremiti gas do mesta predvidjenog za skladištenje i Kurt Haus smatra da za to postoje dve mogućnosti:

«Moguće je postaviti gasovod od obale do pučine i kroz njega pumpati gas.Druga mogućnost bila bi da se gas utovari na tankere i iz broda injicira u podmorski sediment».

Američki istraživači smatraju da bi džinovski tankeri mogli da preuzmu taj zadatak.Ploveći ka SAD prevozili bi, kao i do sada, naftu sa Bliskog istoka, a vraćajući se iz SAD bi vozili ugljendioksid i skladištili ga na pučini.

Za sada, sve su to samo ideje.Još niko nije dokazao da su one i praktično ostvarive – tek posle skorog eksperimenta u Meksičkom zalivu znaće se nešto više.