Povodom odlaska Santjaga Karilja

Najveća Kariljova borba je bila borba protiv tiranije i monarhije u Španiji, koju je vodio za vreme Španskog građanskog rata, ali ne treba zaboraviti ni drugu borbu, posle duhovnog razlaza sa Sovjetskim savezom i suočavanja sa činjenicom da i komunizam može da donese tiraniju; to je bila Kariljova borba za višestranačko demokratsko društvo. Između te dve borbe je vreme koje je, posle sloma Republike 1939, obeležila diktatura generalisimusa Franka – bile su to „gotovo četiri decenije u Moskvi, Latinskoj Americi i pre svega u Parizu, gde je 1960. kao krunski princ izabran za naslednika legendarne Pasionarije – Dolores Ibaruri – na funkciji generalnog sekretara španskih komunista“, priseća se Frankfurter algemajne cajtung: „Tu funkciju je napustio tek 1982. posle jednog poraza na izborima. Godinu dana pre toga, kada su frankisti pokušali puč, još jednom je pokazao hrabrost. Pučista Tehero je mahao pištoljem u parlamentu, a Kariljo se nije sakrio pod poslaničku klupu, već je ostao da sedi – mirno i uspravno. To su osim njega učinili samo još premijer Suarez i njegov zamenik Gutijerez Meljado.“

Od staljiniste postao evrokomunista

„Kralj Huan Karlos je govorio da je Kariljo jedna od odlučujućih ličnosti za demokratiju. I zaista Kariljo je najpre uveo svoju stranku u legalnost, a potom, sa osećajem za kompromise i sporazumevanje, i u parlamentarnu monarhiju. Nad čovekom koji je od staljiniste postao evrokomunista postoji i jedna istorijska senka. U građanskom ratu je u okupiranom Madridu bio zadužen za javni red, kada je u jednom masakru u predgrađu Prakueljosu ubijeno više od 2000 zatvorenika protivničke strane. Kariljo je do kraja života negirao da ima veze sa tim masovnim ubistvom. Komunistička partija ga je 1985, posle internih trzavica, isključila iz svojih redova. Tako je on formirao – bez uspeha – sopstvenu stranku i posle toga, po sopstvenom priznanju, na poslednjim izborima glasao za – socijaliste.“

„Političar sa osećajem za realnost“

„Bio je jedan od najznačajnih političara Španije“, piše portal Juronjus, citirajući reči Gaspara Ljamazaresa iz Ujedinjene španske levice: smatram da je otišla ne samo velika ličnost levice. Sa njim je otišao i deo naše istorije, jedan od najboljih delova te istorije. Sa svim svojim idealima i greškama“. U tekstu se napominje da se Santjago Kariljo u Španskom građanskom ratu borio protiv snaga kasnijeg diktatora Franka. Nakon što su fašisti uz pomoć nacističke Nemačke osvojili vlast u Španiji, Kariljo je pobegao u inostranstvo. Odatle je pomagao u stvaranju otpora diktaturi. Posle Frankove smrti vratio se u Španiju i imao značajnu ulogu u uspostavljanju demokratije. O sebi samom je rekao da je političar sa osećajem za realnost.“

Uvek ga poštovali

Razume se da je povodom Kariljove smrti tekst o njemu objavio i levičarski Junge velt: „1960, kariljo je kao naslednik Dolores Ibaruri izabran za generalnog sekretara Španske komunističke partije, dok je legendarna Pasionarija preuzela predsedavanje strankom. Pod Kariljovim vođstvom, organizacija se prebacila na evrokomunističke pozicije i posle ulaska trupa Varšavskog ugovora u Prag 1968. javno se distancirala od Sovjetskog saveza. (…) I pored razlika u mišljenjima, Komunistička partija Španija je (i posle razlaza 1985) uvek poštovala njegovo delo“.

Pripremio: Saša Bojić

Odg. urednica: Ivana Ivanović