Povratak Hrvatske na Berlinale

Hrvatske kinematografije već dugi niz godina nije bilo na Berlinalu. Poslednji film prikazan u nekoj od tri najvažnije sekcije (takmičarska, Panorama i Forum) bio je „Armin“ Ognjena Sviličića. Ali i od toga je prošlo već šest godina. Od nastupa poslednjeg hrvatskog filma (ako ne računamo koprodukcije u filmovima poput „Grbavice“ Jasmile Žbanić) koji je konkurisao za jednu od glavnih nagrada, prošlo je gotovo deset godina. „Svjedoci“, film Vinka Brešana, našao se u konkurenciji davne 2004.

Hrvatske produkcije bave se susedima

Ove godine se na štandu Hrvatskog audio vizualnog centra (HAVC), na filmskom samu u sklopu Berlinala (na fotografiji gore), sve je u znaku dva filma iz hrvatske produkcije: „Obrana i zaštita“, hrvatskog reditelja Bobe Jelčića, iza kojeg stoji zagrebačka produkcijska kuća Spiritus Movens Production, i „Krugovi“ srpskog reditelja Srdana Golubovića u kojem se Propeler film iz Zagreba pojavljuje kao koproducent. Oba filma prikazana su u sklopu Foruma, sekcije Berlinala koji, kako se navodi u pres-materijalu, „otvara vrata novim filmskim izrazima“.

To na koji način filmovi na Berlinalu dolaze do određenih programa, ne određuje samo forma nego i mnoge druge okolnosti. Tako bi u program Foruma svojom eksperimentalnim dokumentarno-igranim jezikom pristajao i film Danisa Tanovića „Epizoda u životu berača željeza“ koji je prikazan u zvaničnoj konkurenciji, dok bi „Krugovi“ Srdana Golubovića, jedan slojevit i politički osvešćen film, isto tako mogao da bude uvršćen i u glavnu konkurenciju.

Ipak, i ovako su oba filma naišla na veliko zanimanje, kako stručne, tako i široke publike kojoj je Berlinale, kao jedini od tri velika festivala (uz Kan i Veneciju) otvoren tokom celokupnog trajanja. Sve projekcije hrvatskih produkcija su, bez izuzetka, rasprodate do kraja festivala, a i na štandu HAVC vlada veliko interesovanje za te filmove.

Mostar – grad bez mostova

„Obrana i zaštita“ je, uprkos mnogim detaljima i elementima koji su na prvi pogled razumljivi samo publici koja je upoznata sa specifičnim mentalitetom podneblja o kojem govori (Mostar), prenela glavnu poruku i publici u Berlinu. Na kritičarku lista „Frankfurter rundšau“ Katju Litge poseban utisak ostavila je interpretacija glavnog lika, Hrvata Slavka, koji se, iz straha da bi „njegovi“ mogli da ga odbace, dvoumi oko toga da li da ode na sahranu prijatelju muslimanu u drugi, „njihov“ deo Mostara.

Izvrsni Bogdan Diklić u ulozi Slavka „uprkos stalnom unutrašnjem nemiru, odlično dočarava osećaj skučenosti i besmislenosti“ koju pruža svakodnevica Mostara, grada „bez mostova“, kako piše „Frankfurter rundšau“. Ali jednostavna metafora „podeljeni građani, podeljeni grad“, kako je sam Jelčić nakon svečane projekcije nazvao svoj rodni Mostar, tu je nedovoljna da opiše kvalitet filma. Ona leži pre svega u atmosferi i u otelotvorenju glavnog lika Slavka, kojem je Bogdan Diklić uneo dušu, ili ono što je od nje ostalo. To je tipičan balkanski muškarac, razapet između tradicije i novonastalog vremena u kojem se ne snalazi.

„Slavko je u svakom od nas i u njemu nalazim mnoge muškarce koje sam upoznao u svom životu. U Slavku ima i mnogo mene, ali i mog oca“, rekao je Diklić za Dojče vele. U tom svetu, žene su te koje su mudrije i moralnije, ali one se, na žalost, često ne slušaju. I Slavko posluša svoju suprugu (Nada Đurevska), ali na kraju nekako ipak šturo i ćutke uradi po svom.

I to je druga odlika „Obrane i zaštite“, gotovo potpuni izostanak konstruktivnih dijaloga gde je komunikacija svedena na groteskno ponavljanje floskula, što je u nemačkom dnevniku „Tagesšpigel“ nazvano: „prikriveni psihogram“. Jedina sadržajna komunikacija je zapravo svađa između Slavka i supruge u kojoj je opet supruga ta koja izlazi s konkretnim kartama na sto, dok se Slavko povlači iza praznih fraza.

Bekstvo iz lošeg u loše

I reditelj „Krugova“, drugog filma kojim se hrvatska kinematografija predstavlja u Berlinu, Srdan Golubović, je u pauzi između dva festivalska termina za Dojče vele takođe izneo mišljenje da je manjak komunikacije kao odlika mačo-mentaliteta Balkana jedan od uzroka mnogih problema u tom delu Evrope. I u njegovom filmu „Krugovi“ sve se vrti oko balkanskih muškaraca (žene su tu opet samo kolateralne žrtve), njihove šturosti i nemogućnosti ispoljavanja pozitivnih emocija. Jedina dvojica koji to uspevaju bivaju kažnjeni.

Reč je o filmu čija se radnja vrti oko istinitog događaja, slučaja Trebinjca Srđana Aleksića kojeg su njegovi sunarodnici 1993. pretukli na smrt jer je priskočio u pomoć svom meštaninu muslimanu. Golubovićev film pobudio je veće interesovanje od Jelčićevog, ne samo zato jer se uoči Berlinala vratio sa Sandens-festivala sa specijalnom nagradom žirija, nego i zbog činjenice da se novo delo Golubovića očekivalo s nestrpljenjem još od uspeha beogradskog reditelj u istom programu 2007. sa filmom „Klopka“.

I očekivanja su se ispunila. Golubovićev film naišao je na pozitivne reakcije stručne publike, a i nemački mediji posvetili su mu poprilično prostora ističući pritom pre svega „preciznu režiju“, ali i izvrsnu glumu Leona Lučeva u ulozi Bošnjaka Harisa („Screendaily“). Dalje razloge pojačanog zanimanja za „Krugove“ treba tražiti u činjenici da je u produkciji filma učestvovala i jedna nemačka producentska kuća, ali i zato jer Golubović, slično kao i pre nekoliko godina nemački redatelj Kristijan Šmit filmom „Oluja“, posleratnu jugoslovensku stvarnost uneo i u nemačku idilu.

Zapadnoevropska „idila“ su, međutim, kod Golubovića oronule istočnonemačke spavaonice koje se ni po čemu ne razlikuju od istih arhitektonskih promašaja Novog Beograda ili Trebinja. „Hteo dam da pokažem da, kada bežiš iz lošeg, možeš pobeći samo u jednako loše. Pa tako oronule zgrade u Haleu nisu ništa bolje nego raspadajuće fasade u Trebinju“, kaže beogradski reditelj.

Filmovi kontemplacije

Tako su se na neki način oba filma uklopila u tematsko usmerenje ovogodišnjeg Foruma koji nastoji da tematizuje „cenzure u prelaznim društvima“. U „Obrani i zaštiti“, međutim, ne radi se o prelazu, nego o, kako je to primetio švicarski „Tagesancajger“, „mentalnoj blokadi“ i „nevidljivim granicama“.

Činjenica da su oba filma zapravo filmovi o bosanskohercegovačkoj svakodnevici obojenoj posleratnim traumama, pokazuje da je Bosna i Hercegovina, bar kada su u pitanju filmovi koji dolaze iz tog dela Europe i sedam godina nakon ogromnog uspeha i Zlatnog medvjeda za Jasmilu Žbanić i njenu „Grbavicu“, još uvek magnet za festivalsku publiku. Ostaje otvoreno koliko samo za festivalsku, a koliko i za širu publiku. Festivalsko izdanje stručnog časopisa „Variety“ ukazalo je na to da je „Obrana i zaštita“ film koji iziskuje „kontemplaciju u bioskopskoj fotelji i nakon projekcije“, ali i da se radi o filmu koji je „izazov za publiku izvan festivala“.

Univerzalan jezik

Bosanskohercegovački redatelj Danis Tanović, upitan zbog čega su filmovi koji se bave svakodnevicom u Bosni i Hercegovini tako tmurni, rekao je: „Bio bi srećan da živim u Švedskoj ili Švajcarskoj i da mi je najveći problem, kako je to jednom rekao Goran Marković (poznati srpski reditelj op.a), kad mi sused, zabunom, odreže ružu u mom vrtu. Ali mi ipak živimo u zemlji takvoj kakva jeste, i to je naša svakodnevica. Biću najsrećniji kada budem mogao da radim lepršave komedije“.

Jasmila Žbanić, koja je nakon „Grbavice“ u Berlinu i 2010. ušla u glavnu konkurenciju filmom „Na putu“, u razgovoru za Dojče vele iznela je mišljenje da je svoj trojici reditelja na ovogodišnjem Berlinalu pošlo za rukom da priče iz bosanske svakodnevice podignu na jedan univerzalan, globalno razumljiv nivo. „Radi se o odličnim rediteljima koji su stvorili umetnička dela, a umetnička dela putuju preko granica“, zaključila je Žbanić.

Dobitnici nagrada Berlinala biće objavljeni u subotu uveče, a festival se završava u nedelju, danom rezervisanim za široku publiku.

Autor: Nenad Krajcer, Berlin
Odgovorni urednik: Ivan Đerković