Povratak Srba na Kosovo

Zajedničkim sredstvima Meðunarodne nevladine organizacije UMKOR i Opštine Urosevac 2004. godine su izgradjene 42 kuće za srpske povratnike u mešovitom albansko-srpskom selu Babljak. Kada su kuće koje su bile spaljene nakon ulaska NATO trupa na Kosovo izgradjene, u selo se vratilo 18 srpskih povratnika, medju kojima je bilo i nekoliko dece. Danas, medjutim u selu živi samo sedam starijih osoba. One ističu da su medjunacionalni odnosi u selu dobri i da nema bezbedonosnih problema, ali da je jako loša ekonomska situacija i nemogućno st školovanja dece razlog što većina Srba iz Babljaka i dalje živi negde drugde, a svoje kuće u Babljaku samo povremeno obilazi.

62-godišnja Petrović Dušanka je i rodom i po udaji meštanka Babljaka. Ona za naš radio kaže da je prinudjena da živi sama, iako ima dva sina i četiri unuke. “Niti imamo pomoć, niti imamo primanja, niti imamo plate, niti imamo penzije, ništa. Snalazimo tako, ko kolko može. -Da li imate imanje, da li možete da obradjujete zemlju? -Da imamo mi imanje. Nema selo kuću da nema po četiri, pet hektara zemlje, ama ne mozemo, gde da idemo? Sa što? -Kakvi su vam odnosi sa komšijama Albancima?

-Da ti kažem nemamo ništa, sad za sad. Zdravo, zdravo, kako ste, dodju da sede, pričamo, kao uvek i nikom ništa.”

Zoran Nikolić sa porodicom živi u Prilužju, kod ženine familije. U Babljak dodje povremeno, koliko da obidje kuću.

“Ja imam četvoro dece. Troje idu u školu, jedno ne ide. Osmi razred, šesti razred, prvi razred. Svi oni idu u Prilužje u školu. Ovde škola ne radi. Ova stara škola što je bila preuzeli su je Albanci. Tu su isla naša deca, dok su njihova išla u susedno selo. Onda, kada su naša otišla oni su zauzeli tu školu. Nisu dozvoljavali da naša deca održavaju nastavu u toj školi, nego su održavali u ovoj privatnoj kući. Deca su tu dolazila, moja deca su dolazila, učiteljica im je bila ovde iz sela isto. I tako. Sad su oni sagradili novu školu, šta misle dalje ne znamo.”

Stefanović Leposava, koja ima 70 godina i u Babljaku živi sa mužem od njegove penzije, ističe da im je kao povratnicima mnogo obećavano, ali da osim kuća koje su im izgradjene ništa drugo nije uradjeno. Na pitanje da li na Kosovu postoji zajednička budućnost za Srbe i albance ona odgovara: “Pa ako bude rešeno nešto, mi ćemo živimo, ako ne bude gde ćemo. -Šta je to nešto za vas? Šta vi očekujete od budućnosti Kosova? -Čekamo valjda šta rešu glavni. Ja nisam za politiku u to se ne razumem, što se kaže. Stara sam, imam 70 godina i što da kažem?

-A ako ti političari na pregovorima koji se vode izmedju Beograda i Prištine odluče da Kosovo dobije nezavisno, da li će te vi ostati na Kosovu? -Nećemo bogami. Što? Kako? Gde ćemo mi, da smemo našu decu da dovedemo ovde? Ja kada mi ovde ne žive unučići, sin, snaja, ja danas jesam sutra nisam, ja sam bolesna, će umrem jednog dana i gde ćemo?”

Jagoda Tomić ima sedmoro dece i d eset unučadi. Nakon rata se sa porodicom preselila u Čaglavicu, srpsko selo nadomak Prištine. Kada joj je kuća obnovljen vratila se odmah u Babljak. Sa komšijama Albancima kaže da živi dobro, ali da to nije dovoljno da ona ostane da živi u nezavisnom Kosovu.

“Kad odu svi Srbi, okolna sela Gračanica, Čaglavica, a mi sa koga ćemo ovde da ostanemo? -A gde bi ste otišli? -Ni mi sami ne znamo. Gde nas noge nose, gde nas oči vode. Ni sami ne znamo.”