Preživeli iz Sobibora

Filip Bjalovic je nizak čovek, pun energije, sa šeširom i ispoliranim cipelama. Doživeo je grozote, ali odbija da se oseća kao žrtva. On se oseća kao pobednik, kaže on govoreći o „nacistima i o smrti koju su planirali“. Njegovo petoro dece i 12 unuka su „odgovor na to šta su hteli da mi učine nacisti“, kaže Bjalovic. Preživeo je holokaust. I on se borio protiv nacista: zajedno s drugim zatvorenicima u koncentracionom logoru Sobibor u Poljskoj. Neposredno pre 70. godišnjice pobune u Sobiboru, svedok vremena koji danas živi u Njujorku, došao je u Evropu, kako bi uradio ono što je obećao: da sve dok živi održi živim i sećanje na žrtve Sobibora.

Misija u Berlinu

U Bundestagu se susreo sa poslanicom Levice Petrom Pau i predao joj pismo za predsednika parlamenta Norberta Lamerta. U njemu Bjalovic apeluje na nemački Bundestag da učestvuje u podizanju novog spomenika u bivšem koncentracionom logoru Sobibor. Do 2011. podizanje spomenika podržavali su poljski istoričari i privatne inicijative, ali je zbog nedostatka novca izgradnja prekinuta. Poljska sada planira novi, dostojniji spomenik za žrtve Sobibora. Projekat će koštati tri miliona evra. Holandija, Slovačka, Izrael i Poljska podržaće projekat sa dva miliona evra. Nemačka neće učestvovati u projektu. Filipa Bjalovica to ne uzbuđuje: „Berlin razume koliko je to važno“, kaže on i pozira fotografu ispred plenarne sale sa nemačkim orlom u pozadini.

On se tokom svojih putovanja radije sreće sa mladima, nego sa političarima. Zato je i posetio i berlinsku Evropsku školu „Robert Junk“. Pred stotinak mladih govori o vremenu koje je proveo u logoru Sobibor. Tada je imao isti broj godina kao i njegova publika danas. Godine 1942, nacionalsocijalisti su u istočnopoljskom Sobiboru podigli jedan od tri logora smrti u tzv. „akciji Rajnhart“, s ciljem da unište Jevreje u istočnoj i južnoj Poljskoj. Do oktobra 1943. samo u Sobiboru je ubijeno najmanje 250.000 ljudi. To su činjenice. Ali nešto sasvim drugo je sresti jednog od preživelih.

Njegove reči nemaju prizvuk optužbe. On se trudi da njegove doživljaje učini emocionalno pristupačnim za učenike i obećava da će, ako postave dobra pitanja, na kraju za njih otpevati pesmu iz njegove mladosti – na nemačkom, poljskom ili jidišu. To je dobro primljeno i učenici već pitaju kako mu je tačno pošlo za rukom da umakne smrti. Na kraju zaista peva na poljskom, potom na jidišu. Mlada publika tapše i primećuje da je reč o dragocenom trenutku.

Put u logor smrti

Bjalovic potiče iz bivšeg Štetl Izbica (Schtetl Izbica) u istočnoj Poljskoj. Nacisti su tokom rata to malo jevrejsko mesto pretvorili u mesto za dovođenje Jevreja iz čitave Evrope. Njegova majka je ubijena, a braća i sestre deportovani. On i njegov brat iskoristili su poslednju priliku da prežive: „Saznali smo da Nemci traže nekoliko muškaraca sa različitim profesijama. Prijavili smo se – ja kao pomoćnik, moj brat kao apotekar.“

Ništa ne sluteći dospeli su u logor smrti Sobibor. Umesto da kao većina direktno budu poslati u gasne komore, bili su primorani da pomažu kod te mašinerije za ubijanje: novopridošlicama su prali kosu, sortirali odeću i kofere. Kada bi pronašli vredne stvari, morali du da ih prijave nemačkim oficirima. „Brzo smo shvatili da taj posao niko ne radi duže od šest meseci i da potom završavaju u gasnoj komori“, kaže Bjalovic. Ali tada su čuli da manja grupa muškaraca u Sobiboru planira bekstvo. „Mislili smo da je bolje da umremo od metka, nego da budemo ugušeni.“

Nemoguća misija

Leon Feldhendler, sin poznatog rabina, stao je na čelo pobune. „Naš najveći problem bilo je to što nismo imali iskustva u borbi. Nisam umeo ni oružje da držim“, kaže Bjalovic. Ali baš u to vreme Gestapo je u logor doveo grupu od 80 jevrejskih ratnih zatvorenika iz Sovjetskog Saveza. Ti muškarci su znali da se bore. „Leon Feldheldner razgovaro je sa jednim pukovnikom i posle nekoliko nedelja nastao je plan“.

Bio je 14. oktobar 1943. Ponovo je velika grupa ljudi odvođena u gasne komore. Potom je njihov prtljag morao da se prekontroliše. Tada 15-godišnji Filip Bjalovic trebalo je da, kao osoba za vezu, nemačkim oficirima redom prijavljuje da su primećene vredne stvari. Jednog po jednog, pozivao je k sebi 12 nacista najvišeg ranga u Sobiboru. U zasedu. Pobunjenici su ih ubili.

U bekstvu

Leon Feldhendler se ubrzo posle toga penje na sto i govori: „Braćo, kucnuo je naš čas. Šanse su male, ali ko preživi neka svuda priča šta se ovde desilo“ – priseća se Filip Bjalovic trenutka uoči masovnog bekstva. Ubrzo nakon toga 600 ljudi pojurilo je iz logora. Njih oko 200 je preživelo. „To je bilo više nego što smo očekivali“, kaže Bjalovic. Većina je umrla od metka ili od mina koje su nacisti postavili na poljima oko Sobibora.

Braća Bjalovic imala su sreću. Preživeli su bekstvo i pronašli skrovište u poljskoj porodici seljaka. „Uvek ću biti zahvalan tim ljudima, bez njih više ne bih bio živ“, kaže Filip Bjalovic. Porodica Mazurek je tada sakrila više jevrejskih mladića od nacista, ali i od poljskih partizanskih jedinica koje često ne da nisu pomagale Jevrejima u bekstvu, već su ih čak i oni ubijali. Bjalovic je tada računao na najgore, jer i sinovi seljačke porodice su se angažovali u poljskom podzemlju. Ali oni su ćutali. „Za mene su ti ljudi pravi heroji, jer da se otkrilo da me skrivaju, platili bi životom", kaže Bjalovic objašnjavajući zašto već decenijama posećuje potomke porodice u Poljskoj.

„To će Nemačka sigurno razumeti“

Kada je Crvena armija oslobodila Poljsku, Filip Bjalovic i njegov stariji brat nisu samo napustili skrovište, već i domovinu. Otišli su u Berlin, a odatle u SAD. Obećanje koje je Filip Bjalovic dao u Sobiboru, prati ga već 70 godina. On je svedočio u procesima protiv bivših nacističkih zločinaca, napisao je knjigu o Sobiboru i pomagao u formiranju mreže preživelih.

Od kada je pre 20 godina u penziji i ima više vremena, Filip Bjalovic putuje po nekoliko meseci godišnje. Njegova misija je da održi živim sećanje sve dok je on živ: „Potom će taj zadatak preuzeti spomenik“, kaže on i dok gleda u kopiju svog pisma Bundestagu dodaje: „To će Nemačka sigurno razumeti“.

Autorke: Rozalija Romanijec / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković