Pre 60 godina DW počeo da emituje na srpskom i hrvatskom
20. avgust 2022.
Kada je u avgust 1962. radio Dojče vele (DW) proširio program za osam evropskih jezika, među njima je, uz programe na ruskom ili na poljskom, bio i program za Jugoslaviju na srpskom i hrvatskom jeziku.
U to se vreme Evropa nalazila u uzavreloj fazi Hladnog rata: tačno godinu dana ranije je Istočna Nemačka podigla Berlinski zid, a nekoliko meseci kasnije su na berlinskom graničnom prelazu Čekpoint Čarli američki i sovjetski tenkovi danima stajali jedni naspram drugih.
Samo dva meseca nakon početka emitovanja novih programa DW došlo je do Kubanske krize i svet se našao na rubu Trećeg svetskog rata – ovog puta atomskog.
Ogledalo raznolikosti
Mada nastao u vreme hladnoratovskih podela, Dojče vele nije bio zamišljen kao sredstvo političke agitacije. Od početka je ambicija bila spajanje, a ne razdvajanje, izgradnja mostova preko državnih i ideoloških granica. To je jasno formulisano i u Zakonu o Dojče veleu:
„Ponuda DW treba da predstavi Nemačku kao naciju evropske kulture, te slobodarsku i demokratske pravnu državu. To treba da bude mesto gde se raspravlja o nemačkim i drugim pogledima na najvažnije teme pre svega iz politike, kulture i ekonomije kako u Evropi, tako i na drugim kontinentima, s ciljem unapređenja razumevanja i dijaloga kultura i naroda“, stoji zakonu.
Pri tom se naglašava da se realizacija tih ciljeva odvija „u sopstvenoj odgovornosti“ Dojče velea.
U tom duhu se stvarao i program za Jugoslaviju na srpskom i hrvatskom jeziku. U prvo vreme je, uz redovne emisije vesti, najvažnija rubrika bila prenošenje pisanja nemačke štampe.
No, s vremenom je u program uključivano sve više sopstvenog novinarskog sadržaja. Pokrivajući širok spektar nemačkih i međunarodnih tema posebna se pažnja obraćala striktnom razdvajanju izveštavanja od komentarisanja, te vernom oslikavanju šarolikosti rasprava o političkim i društvenim pitanjima u Nemačkoj.
Jugoslovenska redakcija
Za razliku od većine drugih međunarodnih kratkotalasnih radio-stanica – kako u totalitarnim, tako i u demokratskim državama – DW kao deo nemačkog javnog servisa nije delovao kao produžena ruka vlade.
Ta „ekstremna nezavisnost Velea“, kao što je konstatovano u izveštaju eksternih stručnjaka iz 1972, „iziskuje posebnu novinarsku disciplinu njegovih saradnika“.
Program je 1963. proširen slovenačkim jezikom i preimenovan u program na jugoslovenskim jezicima, a tri godine kasnije pridružio im se i makedonski. Kada je 1973. u okviru DW osnovano posebno odeljenje jugoistočne Evrope, program za Jugoslaviju je bio najveći s 2 sata i 45 minuta emitovanja dnevno.
Urednik odeljenja u to vreme Ditrih Šlegel ovako je tada opisao situaciju: „U Jugoslaviji su televizija, radio i novine uglavnom na liniji partije. Odnos između DW i jugoslavenskih vlasti, uključujući i njihove medijske glasnogovornike, ponekad je više, a ponekad manje napet – to uglavnom zavisi od unutrašnjih političkih zbivanja. Kada se napadaju emisije Dojče velea, onda je to najčešće u paketu s napadima na sve zapadne medije.“
Rat je podelio i novinare
Sa zaoštravanjem krize u nekadašnjoj Jugoslaviji i početkom rata, i u tadašnjoj jugoslovenskoj redakciji DW je dolazilo do sve više trvenja, priseća se Šlegel, a uz to je postalo jasno da je dotadašnjim programom sve teže dopreti do slušalaca.
Stoga je početkom 1992. jugoslovenska redakcija rasformirana u zasebne redakcije: srpsku, hrvatsku, makedonsku i slovenačku. Uz to je osnovana nova redakcija na albanskom jeziku, za slušaoce u Albaniji i na Kosovu.
Godinu dana kasnije, kao direktna posledica rata, osnovan je i program za Bosnu i Hercegovinu. Kada su tamo izbile borbe, što je podstaklo i veliki talas izbeglica, pre svega u hrvatsku, ali i u srpsku redakciju je počelo stizati sve više pisama slušalaca koji su preko Dojče velea hteli da nađu svoje bližnje.
U početku su se ta pisma objavljivala u okviru tih programa, no kako ih je bivalo sve više, osnovana je posebna emisija s porukama za traženje nestalih osoba. Emisije su ubrzo zabeležile velik uspeh, bile su vrlo slušane, pa je na talasu tog uspeha nakon okončanja rata izrasla redakcija DW za Bosnu i Hercegovinu.
Nešto kasnije je slovenački program ukinut, budući da je osamostaljena Slovenija brzo napredovala na putu medijskih sloboda i bila je pred vratima EU, pa se smatralo da taj program više nije potreban.
Transformacija u multimedijalnu medijsku kuću
Sredinom devedesetih DW je doživeo veliku transformaciju. Kao prva medijska kuća javnog servisa, DW je pokrenuo internet-stranice, značajno je proširen televizijski program, sve veću ulogu dobilo je širenje dopisničke mreže u regionima u koje se program emituje.
Radijski je program većim delom ukinut, a težište je sada na onlajn sadržajima, televiziji i društvenim mrežama. U tom su se pravcu kretali i programi na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku.
Novi duh zajedništva
Mada urednički samostalne, srpska, hrvatska i redakcija za BiH sve vreme tesno sarađuju. Prostorno su smeštene jedna do druge, sarađuju pri obradi pojedinih tema, dogovaraju oko narudžbi tekstova dopisnika kada se radi o regionalnim zbivanjima.
Taj veliki potencijal za saradnju doveo je do toga da su gotovo tri decenije nakon rata programi za BiH, Hrvatsku i Srbiju organizaciono ponovo objedinjeni u zajedničku redakciju – BHS. Prema rečima Folkera Vagenera, urednika redakcije, saradnja i zajedništvo su „zadaci DW, s kojom se mi svi identifikujemo“.
Tako je BHS formirao zajedničke Jutjub i Instagram kanale, proizvodi se zajednički televizijski magazin „Europeo“ i popularni video-blog „Naši u Bundesligi“.
Da je taj koncept uspešan vidi se i po velikom broju korisnika na svim kanalima – od internet-stranica, preko video priloga i društvenih mreža, sve do uspešne saradnje s medijskim kućama u regionu.
U vreme kada Evropom ponovo duvaju vetrovi nekih novih hladnoratovskih podela, program BHS-a pokazuje da je zadatak koji je Dojče veleu zakonski propisan ponovo vrlo aktualan: profesionalnim novinarstvom promovisati dijalog među kulturama i narodima.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.