Preskupi ponavljači razreda

Vinston Čerčil, Albert Ajnštajn... Ima još dosta poznatih ličnosti koje su ponavljali razred. Tako se teši oko 160.000 đaka u Nemačkoj koliko svake godine mora da ponavlja razred, što uvek iznova ljuti direktora škole u Esenu, Martina Tenhafena: „To je ponižavajuće iskustvo – pa je onda još i glorifikovano izrazima kao što su 'počasni krug', pa se pravdaju karijerama poznatih ličnosti.“

Već dvadesetak godina Lajbnicova gimnazija u Esenu pokazuje da se može i drugačije, a ne samo da se učenici puste da ponavljaju razred. Ona je „objavila rat“ ponavljanju razreda i umesto toga nudi dodatnu nastavu i pomoć učenicima. Ranije je u toj školi bilo oko 10 odsto ponavljača, a danas ponavlja tek svaki stoti đak.

Time je ta gimnazija postala uzor za mnoge druge škole, a podstakla je i pedagoga iz Esena Klausa Klema da malo bolje istraži fenomen ponavljanja razreda. U studiji koju je objavio još 2009. godine izračunao je da Nemačku ti ponavljači svake godine koštaju oko milijardu evra.

Nema učinka bez straha od ponavljanja?

„Na primeru Lajbnicove gimnazije može se videti da bi bolje bilo da se taj novac upotrebi za prevenciju“, smatra Klem. Od apeluje na nastavnike da više pažnje posvećuju učenicima koji imaju poteškoće, umesto da ih puste da „padnu“. Ali i među nastavnicima vlada različito mišljenje o ponavljanju razreda, naročito od kako je i pokrajina Donja Saksonija početkom ove godine objavila da želi da „ponavljanje razreda učini suvišnim uz pomoć individualne podrške učenicima“. U Nemačkoj je pitanje obrazovanja u nadležnosti saveznih pokrajina, pa zato i sve više drugih pokrajina teži da uštedi novac i – smanji broj ponavljača.

Ali čak su i učenici sumnjičavi prema ideji da se ponavljanje razreda ukine. Prema jednom ispitivanju, 85 odsto đaka smatra da i dalje treba da postoji mogućnost ponavljanja, a tako misli i 73 odsto građana Nemačke.

Većina građana se, prema tome, slaže sa predsednikom Udruge prosvetnih radnika Jozefom Krauzom koji tvrdi da „kada ne bi bilo ponavljanja, onda se još veći broj učenika uopšte ne bi ni trudio da savlada gradivo“. Predsjednik Udruženja nastavnika tzv. realnih gimnazija Jirgen Bem pita se šta će onda učenici da nauče u takvim školama: „Sa takvim odnosom u kome učinak uopšte nije važan, nećemo moći da izdržimo međunarodnu konkurenciju da bi privukli najmudrije glave.“

Francuzi masovno „ponavljaju“

Ako se pogleda ta „međunarodna konkurencija“ i školstvo u drugim zemljama, može se videti svojevrsni paradoks: tamo gde jedva da koji učenik ponavlja razred, tamo su i učenici naročito uspešni u međunarodnim uporednim testovima. Najbolji primjeri za to su Finska, Norveška, Danska… Ali i u Velikoj Britaniji ili Japanu je ponavljanje razreda praktično nepoznato.

U Nemačkoj je pak to veoma dobro poznato: praktično svaki peti učenik (21 odsto) će do svoje petnaeste godine jednom ponavljati razred. Prosek u svim zemljama OECD-a je samo 13 odsto, iako Nemačka može da se tešiti činjenicom da nije na samom vrhu spiska po broju ponavljača. Na čelu su uverljivo zemlje poput Francuske, Španije i Luksemburga gde preko 30 odsto učenika ponavlja razred i pre svog 15. rođendana.

Štaviše, u Francuskoj se čak čude Nemcima što uopšte postavljaju pitanje ponavljanja razreda, kaže Klem. „U toj zemlji je načelo postizanja rezultata čvrsto ukorenjeno u školski sistem još od Francuske revolucije, tako da se jedva ko i pita o smislu i besmislu ponavljanja razreda.“

U čemu pubertetliji pomaže ponavljanje?

I direktor realne gimnazije Lider Rušmejer priznaje da su tek nakon objavljivanja Klemove studije počeli da razmišljaju o tome koliko smisla ima ponavljanje razreda: „Pogledali smo malo bolje čitavo školovanje onih koji su ponavljali razred i morali da utvrdimo da je u manje od dvadeset odsto slučajeva ponavljanje razreda imalo nekakav pedagoški smisao.“ Danas u toj školi nedaleko od Kelna takođe ima jedva jedan odsto ponavljača – zahvaljujući dodatnom naporu učitelja.

Slično kao u Lajbnicovoj gimnaziji, tamo se sastaju nastavnici kako bi razmenili iskustva o učinku pojedinih učenica i učenika. Njima ne pomažu samo nastavnici, već se imenuju i neki stariji učenici da pomažu mlađim kolegama ili se organiziraju dodatni kursevi tokom praznika. To naročito pomaže onima koji su i inače najčešći kandidati za ponavljanje razreda: dečaci u pubertetu. Oni čine tri četvrtine ponavljača razreda u Nemačkoj.

„Kad u pubertetu dođe do problema sa motivacijom i disciplinom, tu ništa ne pomaže ponavljanje razreda“, objašnjava Rušmejer. „Tu mnogo više mora da se radi na tome da bi ti dečaci opet stekli poštovanje i poverenje prema nastavnicima i drugim učenicima.“ Ali ni on, ni drugi pedagozi u Nemačkoj nisu za to da se potpuno ukine ponavljanje razreda. To bi trebalo da bude izuzetak koji bi se primenio naročito u dva specifična slučaja: kada neki učenik dugo vremena bude bolestan – ili kad se pokazalo da je neki učenik ipak previše rano krenuo u školu i mnogo manje zreo od njegovih drugova u razredu.

Autori: Sabine Damaške / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković