Preti li svetu nova kubanska kriza?

Svetu je zastao dah kada su se 14. oktobra 1962. potvrdila strahovanja SAD: Sovjetski savez je stacionirao rakete srednjeg dometa sa nuklearnim bojevim glavama na Kubi - nepunih 200 kilometara od Floride. Time su Sovjeti stvorili pretnju za gusto naseljenu Istočnu obalu SAD. Kada je predsednik Džon Kenedi u govoru koji je prenosila televizija 22. oktobra zatražio bezuslovno povlačenje raketa, američka avijacija je već bila na drugom stepenu odrambene pripravnosti - što je samo jedan stepen ispod ratnih dejstava. Svet možda nikada nije bio tako blizu nuklearnog rata kao tada.

To što je sovjetski predsednik Nikita Hruščov 28. oktobra popustio i što kubanska kriza nije završila nuklearnom katastrofom, stručnjaci tumače uglavnom činjenicom da je između dve velesile vladala pat-situacija kada je reč o atomskom oružju. Nijedna od dve države nije mogla da bude sigurna da u slučaju napada protivnica neće uzvratiti istom merom. Tako je nuklearno naoružavanje koje je trajalo decenijama zapravo imalo efekat stabilizacije.

Mnogo nuklearnih sila i agresivna retorika

Ove "ravnoteže" straha od kraja Hladnog rata više nema, objašnjava Rajnhard Majer-Valzer, honorarni profesor međunarodne politike na Univerzitetu u Regensburgu: "Danas imamo problem da se dve najveće nuklearne sile razoružavaju, ali da im se priključuju nove nuklearne sile tako da ne znamo da li na njih deluje efekat zastrašivanja."

Pored "zvaničnih" nuklearnih sila SAD, Rusije, Velike Britanije, Francuske i Kine, ne samo Izrael i Indija, već i politički nestabilni Pakistan i autokratska Severna Koreja imaju atomsku bombu. Zamenik ministra spoljnih poslova Severne Koreje Pak Kil Jon u govoru pred Generalnom skupštinom UN rekao je da bi samo jedna "varnica" bila dovoljna da izazove atomski rat na Korejskom poluostrvu. A Iran, koji je, za razliku od preostale četiri "nezvanične" nuklearne sile, potpisao Ugovor o neširenju nuklearnog oružja od 1968, nastavlja sa svojim nuklearnim programom - baš kao i sa agresivnom retorikom kada je reč o Izraelu. Da li danas još uopšte deluje logika zastrašivanja?

Naoružavanje za prevlast na Bliskom istoku

Atomsko oružje još uvek predstavlja rizik koji je teško proračunati. Niko ne može pouzdano da kaže koliko racionalno države koje imaju nuklearno oružje mogu da se ponašaju, smatra Anet Šaper, stručnjak za politiku bezbednosti i svetskog poretka Hesenske fondacije za istraživanje mira i konflikata HSFK. I pored toga, ona smatra da nije verovatno da bi Iran ili Severna Koreja, ukoliko jednog dana budu imali atomsko oružje, mogli da se usude da izvedu nuklearni napad - jer moraju računati sa protivudarom. Obe države su nedemokratske i nalaze se u međunarodnoj izolaciji. "U takvoj situaciji izolovane države postaju agresivne prema okolini kako bi instrumentalizovale spoljnu pretnju", kaže Šaperova.

Iran je već sada okružen petorim atomskim silama. Tako bi i zastrašivanje moglo biti motiv za iranske nuklearne ambicije, kao što kaže profesor Valzer. On ukazuje na strahovanje mnogih država da će Iran jednog dana svoju nuklearnu tehnologiju ili znanja proslediti militantnim islamističkim organizacijama poput Hezbolaha ili Hamasa.

Pakistan i Indija nisu na istom nivou

Atomsko oružje u rukama terorista - to je horor-scenario koji se često iznosi kao mogućnost u Pakistanu. Mreža oko pakistanskog inženjera Abdula Kadira Kana je godinama prosleđivala znanja i tehnologiju... "Ponašanje Pakistana je bilo zaista katastrofalno: sva tajna postrojenja za obogaćivanje uranijuma u Iranu, a ranije u Iraku i čak u Libiji potiču iz mreža Pakistanaca", kaže Aner Šeper. Pakistan se i sam dobro naoružao. Odnosi između Pakistana i Indije podsećaju pomalo na sukob Istoka i Zapada. Šaperova, međutim, ukazuje i na razlike. Indija i Pakistan su susedi koji imaju i teritorijalni sukob oko Kašmira. Osim toga, odnos između ekonomske sile u usponu Indije i nestabilnog Pakistanaje veoma je asimetričan.

Profesor Valzer napominje i da je naoružavanje danas drukčije nego u vreme Hladnog rata. "Funkcionisanje principa zastrašivanja je tada bilo povezano sa čitavim nizom drugih uslova. Njih danas nema ili su samo delimično prisutni - to su na primer veliki potencijali na planu konvencionalnog oružja". Tako postoji opasnost da zemlje poput Pakistana ili Irana u krizi razmišljaju samo o mogućnostima odustajanja od sukoba ili upotrebe nuklearnog oružja, pošto njihovo konvencionalno oružje nije dovoljno da se pobedi protivnik. Zato je za Valzera rešenje samo u srednjoročnom razoružanju svih država.

Autori: Kristina Ruta / Saša Bojić

Odg. urednica: Ivana Ivanović