Prijateljstvo nije rutina

Svaka generacija političara i svaka nova generacija mladih Francuza i Nemaca mora iznova da radi na tom prijateljstvu. Onaj ko ima i najmanju sumnju u ključnu ulogu Nemačke i Francuske za evropsko jedinstvo, njemu se preporučuje da poseti potresnu kosturnicu u Dumontu. Tamo su posmrtni ostaci 130.000 poginulih pripadnika obe nacije, tokom bitke za Verdun u Prvom svetskom ratu. Tamo su 1984. godine tadašnji predsednik Fransoa Miteran i nemački kancelar Helmut Kol pružili ruku jedan drugome. Ta slika obišla je svet.

Brojna vojnička groblja u Francuskoj, Belgiji i Nemačkoj svedoče o neprijateljstvu između Nemačke i Francuske, koje je u međuvremenu prevaziđeno. Na grobovima svetskih ratova proklijalo je pomirenje i to već krajem četrdesetih godina osnivanjem nemačko-francuskog udruženja koje je potom, 1963. godine, urodilo međudržavnim ugovorom. Prisećanje na početak nemačko-francuskog prijateljstva i na viziju francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana pomaže u tome da se relativizuju aktuelni problemi u nemačko-francuskoj dnevnoj politici.

Nije odlučujuće to da li će se madam Merkel i her Oland sada dobro razumeti ili će izbegavati razgovor. Odlučujuće je to da se ljudi i dalje susreću, da vojnici učestvuju u zajedničkim misijama, da se odvija trgovina, da turisti dolaze u Berlin i Pariz, bez granica i sa jednom jedinstvenom valutom u ruci. Tačno je da na najvišem političkom nivou trenutno lični odnosi između kancelarke i predsednika nisu dobri. Ali to ne treba precenjivati. Takve faze su uvek postojale u poslednjih 50 godina. Ni sami Šarl De Gol i Konrad Adenauer nisu uvek bili „jedno srce i duša“. Nemački kancelar Vili Brant i predsednik Žorž Pompidu nisu se međusobno voleli. Predsednik Miteran i kancelar Kol u početku su bili strani jedan drugom. Kancelar Gerhard Šreder i predsednik Širak bili su jedinstveni samo kada je reč o distanciranju od SAD. Širak je pre svega imao simpatije za Šrederovu suprugu Doris. Jedini, koji su zaista bili prijatelji, bili su kancelar Helmut Šmit i predsednik Žiskar Desten. Oni se i danas zajednički svađaju za Evropu.

Saglasni po pitanju „Više Evrope“

Odlučujuće je to da se na političkom nivou, zahvaljujući Jelisejskom ugovoru, i dalje savetuje, koordinira i deluje. U spoljnoj i odbrambenoj politici još uvek nisu sprovedeni svi zadaci definisani Ugovorom. To da Francuska i Nemačka, kada je reč o aktuelnoj krizi evra, imaju različite pristupe, takođe je ispravno, ali u najvećem delu su saglasni i to glasi: „Više Evrope!“ U ovoj godini, naravno, neće biti odlučujući impuls jer francuski socijalista Oland nada se da će nemačka konzervativna kancelarka na parlamentarnim izborima na jesen izgubiti, i da će na njeno mesto doći kandidat socijaldemokrata. Merkel je prošle godine potpuno otvoreno podržavala Olandovog protivnika Sarkozija i tako odigrala na pogrešnu kartu. To joj se sada sveti. Zbog toga, povodom jubileja, ni u Parizu ni u Berlinu nema novih političkih inicijativa, sve je na nivou ideja i razmišljanja.

Ipak, svejedno koja politička partija ili koalicija trenutno vodi glavnu reč, Francuska i Nemačka moraju da ostanu motor Evropske unije. To žele svi prisutni političari u oba glavna grada i to znaju i evropski susedi koji se često žale da odluke diktira tandem Nemačka-Francuska. Ali ukoliko te dve države nisu u vodećoj ulozi, onda se čuju žalbe da je Evropa izgubila kompas. Dovesti u ravnotežu ta različita očekivanja i zahteve, za nemačkog kancelara ili kancelarku i francuskog predsednika ili predsednicu, uvek će biti težak zadatak.

Širom sveta jedinstvena, bliska saradnja između Nemačke i Francuske mogu takođe da budu primer i za druge države koje svoje konflikte još uvek nisu u potpunosti rešile. Pri tom uopšte ne treba ići tako daleko, već treba pogledati samo na Balkan. Ne bi li trebalo biti moguće uspostaviti pomirenje i suradnju između Srba i Kosovara, između Bosanaca i Srba, između Makedonaca i Grka, između Turaka i Kiprana, po uzoru na Francusku i Nemačku? Vizija Roberta Šumana mora da važi za sve narode u Evropi a možda i šire: „Ratovi između nacija moraju biti predupređeni zahvaljujući bliskim vezama“, rekao je bivši francuski ministar spoljnih poslova 1950. godine. „Evropa neće biti napravljena jednim potezom, niti pukim okupljanjem. Ona će nastati zahvaljujući konkretnim delima, koje najpre čini solidarnost“, rekao je Šuman. Na tome mora da se radi i u narednih 50 godina. Svaki put ispočetka.

Komentar: Bernd Rigert
Odgovorni urednik: Ivan Đerković