Priznat poraz u Avganistanu

Povodom rasprave o Avganistanu u Bundestagu list Zidkurir piše:

„U Nemačkoj se odavno više ne raspravlja o tome da li će se Bundesver povući iz Avganistana, nego o tome kada će se povući. Sada je ministar spoljnih poslova odgovorio na to pitanje – prvi vojnici vratiće se kućama krajem iduće godine. To je priznanje neuspeha, jer se vraćaju neobavljena posla. U američkim izveštajima, istina, u poslednje vreme se govori o potiskivanju neprijatelja, ali ni izdaleka još nije došlo do preokreta.

Prvi američki vojnici vraćaju se već u leto iduće godine. Brzo kući – tu vest Talibani dočekaće sa radošću. Zapad je odustao od namere da ljudima na Hindukušu omogući život u relativnoj sigurnosti, da ih oslobodi vlasti Talibana i onemogući teror Al Kaide. Pobunjenici moraju da izdrže još tri godine i onda je vlast ponovo u njihovim rukama. A oni koji danas sarađuju sa Zapadom imaju razloga da strahuju za život. Istovremeno, prava žena biće ukinuta“, piše Zidkurir.

Komentarišući najavu o povlačenju iz Avganistana list Štutgarter cajtung piše:

„Gotovo deset godina posle ulaska u Avganistan očigledno je da je nemoguće ostvariti prvobitne ciljeve. To znači: pobediti Talibane, uspostaviti demokratiju i bezbednost i onda otići iz sređene države. Pobunjenike je nemoguće pobediti oružjem, a zapadne ideje o funkcionalnoj državi nisu se pokazale kao izvozni hit. Nemoguće je nametnuti provincijama nacionalnu strukturu iz Kabula. Tamo, a ne u predsedničkoj palati, nalaze se pravi vladari. I to nisu samo Talibani“, piše Štutgarter cajtung.

Avganistanom se bavi i komenator lista Badiše cajtung:

„Kao što pokazuje iskustvo, Talibane je nemoguće vojno poraziti. Zato je svejedno da li će povlačenje Bundesvera početi iduće godine ili kasnije. Kako avganistanske snage bezbednosti neće biti u stanju da preuzmu sve zadatke međunarodnih snaga, Talibani će verovatno ponovo steći uticaj. Postoji još jedna mala šansa da zemlja potpuno ne padne pod njihovu vlast ili se uplete u trajni građanski rat – uslov je da predsedniku Karzaiju pođe za rukom da se dogovori sa umerenim Talibanima. Ukoliko bi oni bili u vladi, u Avganistanu bi, naravno, bilo još manje demokratije nego danas. Dakle, i u najboljem slučaju Zapad se mora pomiriti sa tim da nije ostvario svoje ciljeve.“

List Lajpciger folkscajtung piše:

„U 2010. godini u Avganistanu je bilo najviše sukoba, napada i mrtvih od početka misije NATO. Nikada situacija nije bila tako loša kao sada. Ako se to ima u vidu čudi zaključak da je 2010.ta bila godina preokreta što opravdava početak povlačenja. Pre će biti da razlika između sve manje podrške misiji i sve većih troškova i žrtava postaje neizdrživa.“

Na sledećoj strani

Nestaje poverenje u evro

Nestaje poverenje u evro

List Vestdojče algemajne cajtung komentariše nastojanja da se stabilizuje evro:

„Sada je sasvim jasno da evropska monetarna unija nije ono što je Nemcima svojevremeno obećano. Ruši se tabu za tabuom. Prvo su jake zemlje garantovale za one preterano zadužene, jer su političari ignorisali sporazume o stabilnosti. A sada se povećava i kapital Evropske centralne banke (ECB) kako bi ona nesmetano mogla da otkupljuje obveznice prezaduženih država. To predstavlja politizaciju navodno nezavisne centralne banke koja je u velikoj nevolji očigledno primorana da spasava države i banke štampajući novac.

Naime, kupovinom državnih obveznica ECB plasira svež novac na tržišta. I niko ne može da kaže da to nema cenu. Ako se ovako nastavi, preti inflacija koja pogađa štediše. Možda i nema alternative akciji spasavanja, ali utoliko je kancelarka više obavezna da spreči da se Evropska unija pretvori u uniju za transfer novca. Ukoliko oni koji se zadužuju ne budu oštro kažnjeni, ne samo da će evro izgubiti na vrednosti, nego će nestati i poverenje građana“, upozorava Vestdojče algemajne cajtung.

Smena Vestervelea?

Povodom krize u FDP – sve su glasniji zahtevi da Gido Vestervele podnese ostavku na mesto predsednika, list Nirnberger nahrihten piše: „Od kakve je koristi liberalima ako smene predsednika? I u tom slučaju ostaje njihov najveći hendikep: bezidejnost, nepostojanje planova, vezanost za ulogu stranke onih koji bolje zarađuju. Osim toga, pre izbora u saveznim zemljama niko neće biti spreman da preuzme mesto predsednika: krivicu za izborne neuspehe koji prete trebalo bi, i mora, da snosi onaj ko je još predsednik – Gido Vestervele.“

Priredio: Nenad Briski

Odg. urednik: Nemanja Rujević