Prošlost kao deo kolektivnog identiteta

Odmah na početku svečanosti u berlinskom Rajhstagu Volfgang Tirze, predsednik Bundestaga, definisao je suštinu – odnos prema sopstvenoj prošlosti postao je deo kolektivnog identiteta Nemaca.A poruka izlaganja saveznog predsednika Horsta Kelera glasi da je Nemačka danas druga zemlja u odnosu na onu od pre šezdeset godina.

Obojica, i Volfgang Tirze i Horst Keler, su u pravu.U Nemačkoj danas više nema razloga da se raspravlja o tome da li je 8.maj 1945.te bio dan poraza i propasti ili dan oslobodjenja.Kada je pre dve decenije tadašnji predsednik Rihard fon Vajczeker rekao da je to bio dan oslobodjenja izjava je imala ogroman odjek.Danas- prema ispitivanjima javnog mnjenja - tako misli osam od deset Nemaca.

Isto tako je nesporno i da je politika Adolfa Hitlera uzrok svih strahota i zločina koji su zadesili Nemce tokom Drugog svetskog rata i nakon njega – pre svega valja pomenuti bombardovanje gradova i proterivanje 12 miliona Nemaca sa istoka.I tako bi nemačko potonuće trebalo vezivati za 30.ti januar 1933.će kada je vlast u zemlji preuzeo Adolf Hitler.

Takodje je nesporno, i to je ponovo naglasio Horst Keler, da ne može biti nikakvog podvlačenja crte, stavljanja ad akta. Sećanje na strahote rata i nacističku vladavinu mora ostati živo kako se nešto slično ne bi ponovilo.

O tome postoji široka saglasnost u nemačkom društvu.Ta saglasnost omogućila je nove gestove pomirenja.Za najvažnije, pobrinuo se Gerhard Šreder – ne samo da je prvi nemački kancelar koji prisustvuje svim svečanostima u Moskvi, nego je i u listu „Komsomolskaja pravda“ zamolio ruski narod za oproštaj zbog svega što mu je u nemačko ime učinjeno.

Kome su poznata sva zlodela upitaće se zašto je ta molba usledila tek sada.

Sličan gest učinio je predsednik Horst Keler prema još živim svedocima tog vremena u Nemačkoj.Detaljno, kao ni jedan savezni predsednik pre njega, nabrojao je šta su sve pretrpeli Nemci: masovna silovanja, višegodišnji prinudni rad, umiranja u zarobljeničkim logorima, proterivanja koja nije preživeo svaki šesti od 12 miliona prognanih.

Legitimno je žaljenje za sopstvenim žrtvama, za iskrenu i poštenu kulturu sećanja čak neophodno.I moguće je, jer danas u Nemačkoj sa tim žaljenjem nije povezano nikakvo prebijanje broja žrtava, nikakva relativizacija nemačke krivice ili poziv na osvetu.

Najvažniju poruku povodom šezdesete godišnjice uputili su gradjani Berlina koji su onemogućili neonaciste – koji očigledno nisu u stanju bilo šta da nauče – da demonstriraju u centru grada.

Ukoliko je tačna teza da pristup 8.mom maju svedoči o tome da li je Nemačka čvrsta demokratija sa razvijenom političkom kulturom, onda je Nemačka šezdeset godina nakon završetka Drugog svetskog rata više nego pokazala da to zaista jeste.