Problemi snabdevanja stanovnika u seoskim naseljima u Nemačkoj

Iza ćoška više nema mesare, zatvorena je i stara bakalnica, a do samoposluge se putuje pola sata automobilom. U mnogim seoskim naseljima u Nemačkoj put potrošača do prodavnice je sve duži. S druge strane, na periferiji velikih gradova vodi se oštra borba konkurentskih trgovinskih kuća. Umesto da imaju više manjih prodavnica po manjim mestima, mnoge trgovine, i to ne samo one koje trguju diskontnom robom, otvaraju velike prodavnice izvan većih gradova, gde, zahvaljujući nižim troškovima, privlače kupce niskim cenama. Tradicionalne radnje po selima i manjim mestima postale su preskupe. Oni koji se staraju o zaštiti potrošača upozoravaju da sve više ljudi u Nemačkoj gubi mogućnost da pazari u blizini mesta gde stanuje.

«Ovaj negativni trend, kada je u pitanju snabdevanje ljudi koji žive u seoskim regionima, mora se zaustaviti», zahteva Eda Miler predsednica Saveznog udruženja za zaštitu potrošača u Nemačkoj. Ona kaže da čak i u većim mestima prodavnice životnih namirnica i drugih svakodnevnih potreba iščezavaju, zbog čega, po njenim rečima, već sada u Nemačkoj blizu osam miliona ljudi nema adekvatno snabdevanje. Oni nemaju nijednu prodavnicu u krugu od jednog kilometra, a situacija se sve više pogoršava. Novi trend u trgovini postaje polako socijalni problem. Pre svega za mnoge starije i hendikepirane ljude, kao i za one sa manjim prihodima važi geslo: «Ko ne može da vozi, ima peh», žali se Eda Miler.

Umiranje tradicionalnih prodavnica u retko naseljenim mestima počelo je odavno. Kako navodi jedna studija berlinskog Instituta za ekološka istraživanja u privredi, a proteklih 40 godina broj prodavnica životnih namirnica u Nemačkoj se sa nekadašnjih 160.000 sveo na svega 60.000. Istovremeno se pojačava prodor diskontnih prodavnica kao što su Aldi, Lidl i slične. Da bi isplatilo držanje jedne prodavnice, računa se da je potrebno da se ona nalazi u krugu gde je kupovna moć potrošača dovoljno velika, da je na nju upućeno najmanje 6.000 stanovnika i da površina radnje nije manja od 700 kvadratnih metara.

Da bi profitirali od nižih cena i većeg izbora, kupci sve češće idu u kupovinu automobilom. Dok je Nemačkoj pre 20 godina svaki drugi gradjanin išao u nabavku peške ili biciklom, danas to čini tek svaki treći. Radnje sa manjom ponudom i sa višim cenama se sve više zaobilaze. Medjutim snabdevanje u seoskim srediunama nije baš totalno ugroženo. U naselja gde se radnje zatvaraju, dolaze mobilni prodavci sa kamionima kao mini-prodavnicama na točkovima.

Centri za zaštitu potrošača, pak, ne misle da je to dovoljno. Oni smatraju da radnje u manjim mestima, da bi izdržale konkurenciju diskonskih prodavnica sa robom široke potrošnje, treba da se oslanjaju na regionalne proizvode. Medjutim, malo ko veruje da sadašnji razvoj može da se preokrene, odnosno vrati na staro. Da bi se sprečilo dalje zatvaranje prodavnica u seoskim područjima neophodno je pre svega zaustaviti odlazak ljudi sa tih prostora u gradove. Ali, promena strategije trgovinskih kuća već je zahvatila i velike gradove. U centru Berlina, Kelna i drugih metropola sve je više praznih prostorija u kojima su se nekad nalazile prodavnice. Nasuprot tome, u blizini izlaza na autoputeve ili u industrijskim zonama sve je više novih velikih robnih kuća i samoposluga, odnosno šoping-centara.