Profesionalno sakupljanje otrova iz mora

„Isplovljavamo na pučinu gde imamo između 20 i 30 stanica na kojima uzimamo uzorke vode. Vodu sakupljamo u staklenim posudama u obliku velikih kugli“, priča Norbert Teobald koji je profesionalni sakupljač otrovnih supstanci. Više puta godišnje taj stručnjak za hidrografiju plovi po Severnom i Baltičkom moru. Tamo uzima probe, kako bi detaljno ispitao kvalitet vode. Ipak ta metoda ima dosta mana: „Do sada smo mogli da uzmemo probu samo na osnovu nekoliko pojedinačnih plovidbi. Tada smo sa sigurnošću znali: u datom trenutku je koncentracija štetnih supstanci tolika i tolika. Međutim, između tih plovidbi nismo mogli da dajemo nikakve izjave.“

Zato su Teobald i njegov tim smislili novu, dopunsku metodu. Reč je o senzoru posebne vrste: „Bacićemo u vodu plastične trake. U moru će ostati od četiri do šest nedelja i tokom tog vremena na njima će se koncentrisati štetne materije. Posle toga izvadićemo plastične trake iz vode i u principu uraditi njihovu analizu kao što smo i pre toga činili.“

Pasivni sakupljači – tako Norbert Teobald zove svoje neobične senzore za otrovne materije. To su plastične trake, velike kao pola pasoša. „Trake možete zamisliti kao običan plastični materijal, slično plastičnoj kesi, koju mi naravno prvo očistimo i specijalno pripremamo. Ali u principu to je relativno jednostavan i priuštiv materijal.“

Kako izračunati koncentraciju?

Vrlo bitna činjenica je da plastika skoro magično privlači štetne supstance: pesticide, aktivne supstance u lekovima i slično. Ipak time problem istraživača nije potpuno rešen. „Caka je, naravno, u detalju. Veliki problem jeste standardizacija celog procesa. Jer, mi ovako dobijamo količinu otrovnih materija u nano ili piko-gramu, ali ne znamo iz koliko vode je sakupljena ta količina“, kaže Teobald.

Istraživači zapravo žele da saznaju kolika je koncentracija štetnih supstanci. Pri tom moraju da znaju količinu tih supstanci koja se tokom nekoliko nedelja zadržala na plastičnim trakama. Ali i još nešto: stručnjaci moraju da znaju i količinu vode koja je u tom periodu „zapljusnula“ plastične trake. Tek tada se može saznati koncentracija štetnih supstanci, a time i vrednost bitna za procenu kvaliteta vode.

Da bi se dobili što precizniji rezultati, stručnjaci obeležavaju trake jednim specijalnim markerom. Strujanjem vode on bi trebalo postepeno da se skida. Time Teobald i njegov tim žele da rekonstruišu tačnu količinu vode koja je postojala kod pojedinačnih uzoraka. Da li je ta metoda pouzdana, pokazaće različiti testovi – između ostalog u Severnom moru ispred obala ostrva Helgoland. Tamo su plastične trake spuštene u more u zaštitnim posudama od metala. Te posude imaju mnoštvo rupa: „To je neka vrsta kaveza. Taj kavez će biti pričvršćen za neku bovu.“

Ukoliko eksperiment uspe, detektivi za otkrivanje štetnih materija na brodu imaće pri ruci još jednu metodu. Ona obećava dugoročnu kontrolu, a ne samo – kao do sada – seriju trenutnih rezultata.

Autori: Frank Grotelišen / Ivana Ivanović

Odg. urednik: Nemanja Rujević