Proleće koje su prekrili oblaci

Pre samo godinu dana politička karijera Gamala Mubaraka, Saifa Gadafija i Ahmeda Saleha izgledala je zagarantovana. Njihovi očevi, diktatori u Egiptu, Libiji i Tunisu, planirali su da im predaju vlast i svojim porodicama osiguraju još jednu generaciju uticaja i prekomernog bogatstva.

Ipak, diktatori su se preračunali. Od početka Arapskog proleća četvorica „doživotnih“ vladara najurena su sa vlasti, a jedan od njih, Gadafi, ubijen. Time je, čini se, okončan model republičkih diktatura koji je bio odlika arapskih država još od pedesetih i šezdesetih godina. Srušeni su režimi koji su hteli da monarhistički vladaju republikama – po ugledu na bivšeg sirijskog predsednika Hafiza Al Asada, koji je na vlast doveo sina Bašara. Taj sin se još uvek opire volji naroda, krvavo guši demonstracije, ali se ipak čini da su i njegovi dani predsednikovanja odbrojani.

Islamisti pobedili?

Slobodni izbori i učešće u vlasti – to je bio osnovni zahtev svih demonstracija. Diktatori su sklonjeni, izbori održani, ali demokratija je daleko: u Tunisu su islamisti osvojili vlast, u Egiptu su radikalni Salafisti ostvarili zapažen rezultat. Od nosilaca revolucije – blogera, intelektualaca, modernih žena – ni traga ni glasa.

„Demokrate nisu profitirale od svrgavanja ili slabljenja režima u arapskom svetu“, kaže Gido Štajnberg, stručnjak za Bliski istok: „Profitirali su pre svega dobro organizovani i, s vremenom, sve bolje finansirani islamistički pokreti.“ To se dokazalo u Tunisu i Egiptu, a čini se da će od rušenja starih režima jednako profitirati i islamisti u Jemenu i Libiji.

Krhka ekonomija

Demokratija, ako je uopšte ima, stoji na klimavim nogama. Pluralističko društvo nije ni na vidiku, a satisfakcija ne dolazi ni u vidu ekonomskog napretka. Tuniška privreda je dotakla dno, Egipćani imaju do sada neviđene ekonomske probleme. Ove dve zemlje više nisu magnet za turiste, a samim tim ni za investitore. U Jemenu i Libiji je cela privreda propala prestankom crpljenja nafte.

Arapske monarhije, sa izuzetkom Bahreina, nisu narušene promenama na severu Afrike. Doduše, u Maroku i Jordanu je bilo protesta zbog viših troškova života i korumpiranih vladinih delatnika. Tamošnji vladari odigrali su pametnije od diktatora u Libiji i Egiptu – marokanski kralj Mohamed VI i jordanski kralj Abdulah obećali su reforme i pridobili poverenje naroda.

Države Zaliva protiv Irana

Bitnu ulogu igraju i šest monarhija Golfskog zaliva, predvođene moćnom Saudijskom Arabijom. One su podržale demonstrante u Bahreinu, a u tu zemlju, kao i u Oman, poslali su po 10 milijardi dolara. Ponuđeno je članstvo Maroku i Jordanu. Čak su i Saudijci izlazili na ulice da protestuju, ali su ih vlastodršci odobrovoljili novčanim poklonima i obećanjima o više radnih mesta i uvođenju socijalne pomoći.

U Bahreinu nije prošlo tako glatko – krvavi obračuni pristalica režima i opozicije pretvorili su se u rat šiitske većina i sunitskih vlastodržaca. Ovaj konflikt se prelio i na Siriju – tamo se vladajući alaviti bore protiv šiita, koji su većina u narodu. I u Siriji su zalivske države stale na stranu naroda – pre svih Saudijska Arabija i Katar, koji osuđuju sirijski režim preko svojih moćnih televizijskih mreža, Al Arabije i Al Džazire.

„Uvek smo polazili od toga da se ovde radi o demokratskim pokretima“, kaže Štajnberg. „Prevideli smo da je u pitanju veliku regionalni sukob Irana i njegovih protivnika u arapskom svetu. Region će izvesno postati konzervativniji, i možda malo otvoreniji. To ne mora da znači da će biti više demokratije.“

Autori: Ane Almeling / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković