Propali projekti - greška u sistemu

Izgradnja filharmonije na Elbi u Hamburgu, rekonstrukcija železničke stanice u Štutgartu ili novog berlinskog glavnog aerodroma samo su najpoznatiji primeri. U Nemačkoj su na velikim gradilištima česta kašnjenja i rast troškova, koji navode na pomisao da su Nemci nesposobni.

I zaista, čini se da nešto u principu nije u redu. To dokazuje i činjenica da postoji čitav niz stručnjaka koji se isključivo bave analizom grešaka kod velikih građevinskih projekata. Jedan od njih je Tomas Hajlfort, predavač na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu i već 17 godina veštak za takozvane „smetnje“ tokom građevinskih radova.

Hajlfort je uveren: „Javni građevinski projekti osuđeni su na propast zbog sistemskih grešaka kod sprovođenja velikih projekata“. Hajlfort u te sistemske greške ubraja suviše razgranatu hijerarhiju u građevinskoj branši i kratke rokove koji ne ostavljaju vremena da se reaguje na nepredviđene okolnosti.

Legalno planirano povećanje troškova

Uvek iznova se postavljaju pitanja: ko je kriv za propuste ko mora da snosi odgovornost? Jasno je da se ne može sve svaliti samo na nesposobnost političara. Hajlfort i njegove kolege opisuju neku vrstu začaranog kruga, u kojem se krivica i odgovornost raspoređuju po mnogim ramenima. Sve počinje s prevelikim ambicijama da se u kratkom roku gradi što jeftinije. Birokratija sve to još više otežava.

Svi javni projekti moraju prvo na javni konkurs. Glavni kriterijum je – cena. Zbog velike konkurencije u građevinarstvu, firme nude svoje usluge ispod cene, svesne da to neće moći da izdrže. Pritom, to za njih uopšte nije rizičan posao. Važno je da se posao dobije, a cena će kasnije da se prilagodi, odnosno poveća. I to sve legalno! Za to postoji čak i zvanični naziv „Claim management“.

Za velike infrastrukturne projekte, plan radova se u potpunosti prepušta izvođaču, kako bi se uštedeo novac i delegirala odgovornost. Stručnjaci smatraju da između ostalog tu leži izvor nesporazuma koji potom dovode do neuspeha projekta.

Kontroliše se prekasno

Promena zahteva nalogodavca projekta i loše planiranje često znače da posebno za taj projekat napravljeni proizvodi, više ne mogu da se iskoriste ili pak već odrađene građevinske usluge moraju da se „ponište“.

Mnogi problemi bi mogli da se izbegnu, kada bi izgradnja počela tek kada postoji detaljni plan izvođenja radova. Stručnjaci kažu da bi takođe bilo dobro voditi razgovore sa firmama koje važe za najbolje u svojoj branši – i to pre javnog konkursa.

Međutim, po nemačkom zakonu, kontakti između nalogodavca i potencijalnih izvođača su zabranjeni. Eventualni kontakt može firmu da diskvalifikuje na javnom konkursu, a pritužbe na taj račun, posle konkursa, uobičajena su pojava – i često odugovlače vreme početka radova.

Naravno da na velikim nemačkim gradilištima ima inspektora i kontrole. U takozvanom dnevniku građevinskih radova, beleži se sve što se tokom dana uradilo. Jedna osoba beleži, druga potpisuje taj izveštaj. Međutim, nedostatak kod svih problematičnih projekata je taj što nije bilo koordinatora svih aktivnosti i nekoga ko bi u slučaju smetnje, odmah reagovao, opisuje svoja iskustva građevinski stručnjak Hajlfort.

Odgovornost politike

Stručnjaci iz oblasti građevinarsta slažu se u tome da je traženje ostavke navodno odgovornih političara, pogrešan put. Jer, političari koji sede u nadzornim odborima javnih projekata, najčešće su poslednji koji saznaju šta se zapravo događa na gradilištu. Osim toga, tu je opravdan nedostatak stručnosti političara da zaista prate takav jedan složeni proces. Na ključnim mestima nedostaje stručnjaka: „Političari vole modele, plakate, ceremonije i svoju slavu“, kaže Tomas Hajfort i dodaje da je to prosto u prirodi politike.

Australija i Novi Zeland su zemlje koje predstavljaju dobar primer u ovoj oblasti. I tamo se javni projekti dobijaju preko konkursa, ali su nalogodavci, zbog pozitivnih iskustava, uvek u potrazi za dobrim timom, a ne za jednom jedinom firmom koja će raditi za sve.

Autori: Volfgang Dik / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković