Putarine u Evropi: koji model je bolji?

Ni 16 godina nakon uvođenja putarine za autoputeve, Austrijanci nisu s tim preterano zadovoljni. Kad je 1997. uvedena obavezna vinjeta, većina Austrijanaca bila je protiv putarine. Danas je ipak tolerišu. „Trošenje tog novca za tačno određenu svrhu doprinosi tome da se ona više prihvata“, kaže Bernhard Vizinger, porptarol austrijskog Auto-moto saveza (ÖAMTC) u razgovoru za Dojče vele. To znači da se prihodi od putarine direktno troše za održavanje saobraćajnica.

Sada bi Austrijanci mogli Nemcima da posluže kao uzor kod uvođenja putarine. „Austrijski model naplate jedan je od najmodernijih u Evropi“, hvali ga Vizinger. „U Austriji ima 2.200 kilometara autoputa, 150 tunela i 5.200 mostova, koje stalno treba kontrolisati i popravljati.“

Prihodi koji se mere milijardama

Na putarinama za teretnjake Austrijanci uberu oko 1,1 milijardu evra. Tome treba dodati još 400 miliona evra koje uberu na vinjetama za putničke automobile. Godišnja vinjeta košta 80,60 evra, dvomesečna 24,20, a vinjeta za deset dana 8,30 evra. U Švajcarskoj postoji samo godišnja vinjeta koja košta 40 franaka (oko 33 evra) i važi za celu kalendarsku godinu plus decembar prethodne i januar naredne godine, dakle ukupno 14 meseci.

Vinjeta je u Austriji trebalo da bude samo prelazno rešenje. Tamošnja vlada u stvari je nameravala da uvede putarine koja bi se plaćale po pređenom kilometru. „Ne verujem da će do toga doći“, kaže Vizinger koji vinjetu smatra manjim zlom. „Troškovi su mnogo manji.“ Sedam odsto prihoda od vinjete troši se na administraciju. Kod putarine po pređenom kilometru moralo bi da se računa s najmanje 15 odsto, s obzirom na to da je tehnička oprema neophodna za to mnogo skuplja.

Alternativa: putarina po pređenom kilometru

Putarina koja se plaća po pređenom kilometru postoji na primer u Italiji, Španiji i Francuskoj. Za razliku od Austrije i Nemačke, u Francuskoj su autoputevi većinom u privatnom vlasništvu. To je regulisano zakonom o finansiranju izgradnje autoputeva koji je donesen 1955. godine. Zbog toga u Francuskoj ima deonica autoputeva koje su besplatne, ali na brojnim deonicama postoje naplatne kućice na kojima vozači moraju da plaćaju, uglavnom gotovinom, za pređene kilometre. Od oko sedam evro-centi po kilometru, jedan deo ide kao dobit vlasniku, a ostatak se koristi za održavanje autoputa.

Takav sistem prenesen na državne autoputeve u Nemačkoj ne bi bio dovoljan, smatra Bernhard Viland, koji na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu istražuje cene infrastrukture. „Sistem u Francuskoj suviše je jednostavan.“ Cilj putarine jeste da vozači plaćaju za korišćenje infrastrukture. „Oni moraju da plaćaju u zavisnosti od toga koliko često koriste neku saobraćajnicu“, kaže Viland. Zato u Nemačkoj mora da postoji sistem sustav koji pokazuje koliko često se koje deonice i u koje vreme koriste. Samo tako bi postalo jasno u koje deonice treba uložiti prihode, smatra Viland. On načelno smatra da je bolji sistem putarine onaj koji se naplaćuje po pređenom kilometru. Austrijski model sa vinjetom on ne smatra „ekonomski smislenim“.

Nemoguće bez vinjete

Teoretski je profesor u pravu, priznaje Bernhard Vizinger iz austrijskog Auto-moto kluba. Ali, „u praksi imamo mnogo ljudi koji svakodnevno putuju na posao i to dobrim delom koristeći autoput. Za njih bismo morali da napravimo izuzetak.“ Sistem „flat-rate“ ne bi mogao da se izbegne, smatra Vizinger, koji kao argument iznosi i javni saobraćaj. „Onda bi trebalo ukinuti i godišnju kartu za autobus i tramvaj, jer je i to 'flat-rate'.“ On veruje da se vinjeta ne može izbeći, ako Nemačka odluči da uvede putarine za putničke automobile. „Kod nas u Austriji je to uspešan model, s malim nedostacima.“ Šesnaest godina nakon uvođenja vinjeta, Austrijanci očigledno s njima nisu nezadovoljni.

Autori: Kristijan Ignaci / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković