I jedan i drugi se žale ne nepravedan tretman. I jednom i drugom Zapad redovno okreće leđa. I jedan i drugi se rado predstavljaju kao jaki muškarci i javno jedan drugo nazivaju „prijateljem“. Predsednici Rusije i Turske imaju mnogo toga zajedničkog.
Mnogo toga proteklih sedmica ukazuje na to da partnerstvo Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana jača: bilateralna saradnja, saradnja vojski i tajnih službi u Siriji. Istovremeno, i jedan i drugi nastavljaju diplomatski rat sa Evropskom unijom i SAD. Turska zatvara nemačke novinare i borce za ljudska prava i ignoriše, kako proteste iz Berlina, tako i važeće pravo. Moskva pruža podršku vojnicima koji se bore na istoku Ukrajine. Kremlj ne želi ni da razgovara o aneksiji Krima, a istovremeno traži ukidanje zapadnih sankcija.
Neprijatelj mog neprijatelja moj je prijatelj?
Pa pošto Erdogan i Putin – da to lepo formulišemo – imaju poteškoća sa Zapadom i međunarodnim pravom, šta im drugo preostaje nego da se međusobno udruže? Kako bi to jasno stavio do znanja „boljeznajućim“ NATO-partnerima, Erdogan je odlučio da kupi ruski protivvazdušni raketni sistem – i pored svih protesta Vašingtona i Brisela.
Ali šta je konkretno donela Erdoganova otvorena demonstracija besa prema Zapadu i demonstracija navodnog prijateljstva sa Rusijom? Ništa. Političare – kako u Berlinu, tako i Vašingtonu – kao da ne uzbuđuju Erdoganove pretnje da bi zbog boljih odnosa sa Rusijom praktično mogao da promeni stranu. Oni veruju da će Erdogan pre ili kasnije da se smiri, te da će interese svoje zemlje izdići iznad svog ega.
Jer čak i da se odnosi sa Rusijom intenziviraju, Turska, privredno gledano, od Moskve ne može da profitira onoliko koliko može od Zapada. Berza je već oštro kaznila Erdoganov spoljnopolitički zaokret. Turski rast sada uveliko finansiraju mašine za štampanje novca. Otkako mnogi zapadni turisti zaobilaze Tursku, na čuvenom Bazaru u Istanbulu mnoge tezge se zatvaraju. Nemački turisti sada ponovo više odlaze u Grčku i Španiju. Videćemo koliko će turski predsednik da izdrži.
Slično je i sa Moskvom. Iako nemačka privreda ponovo snažno ulaže u Rusiju, bilateralna razmena znatno je manja od one kakva je bila pre 2014. godine. Sankcije deluju. Privredni angažman u smeru Azije je pre zamena, nego dopuna dobrih odnosa sa Nemačkom i Evropskom unijom.
Vreme na strani Zapada
U sporu sa Rusijom i Turskom vreme je na strani Zapada – jer partnerstvo Rusije i Turske baš i nije toliko snažno. Naprotiv, Moskva je razočarana što je Erdogan prilikom posete Kijevu Krim nazvao delom Ukrajine. Još uvek nije isplaćen sav novac za ruski protivvazdušni raketni sistem koji je Erdogan naručio. Čitav posao mogao bi i da se izjalovi.
Turski predsednik još uvek je ljut zbog zabrane uvoza turskog paradajza i drugih proizvoda koju je uvela Rusija. Interesi dveju zemalja kose se i u Siriji: Moskva i dalje podržava predsednika Asada, Ankara želi da ga svrgne s vlasti.
Usput bi trebalo spomenuti i to da su Asad i Erdogan nekada bili najbolji prijatelji, ljudi koji su sa porodicima čak i odmor provodili zajedno. Ali to je bilo davno. Tako je to sa političkim prijateljstvima.