Radioaktivni otpad direktno u more

Tunis nije preterano bogat sirovinama, ali ta severnoafrička zemlja je peti najveći izvoznik fosfata u svetu. Njegova hemijska industrija proizvodi između ostalog i fosfornu kiselinu. Ona se koristi za proizvodnji veštačkog đubriva, ali i za konzerviranje prehrambenih namirnica ili za dodavanje ukusa u osvežavajućim pićima. Otpad od te proizvodnje je otrovan i pomalo radioaktivan, a državna fabrika u obalskom gradu Gabesu svakog dana ispusti 13.000 tona tog otpada u more.

Gabes je grad sa 150.000 stanovnika, na obali, na jugu Tunisa, ali od idile u njemu nema ama baš ništa. Njegovo ime danas je sinonim za jedan od najvećih ekoloških skandala u Sredozemlju. Vazduhom se širi prodorni smrad amonijaka, kanalom protiče gusta crna tečnost – i uliva se direktno u more.

Nekad i sad

„Ranije je tu uvek bilo ribe za večeru, nakon što bi seljaci izorali polja, jer more je bilo toliko blizu da je plavilo polja na kojima su se zadržavale ribe. Kad sam bio mali, plivao sam u moru zajedno sa ribama i škampima.“ Tako priča Monder. On radi kao negovatelj u bolnici i odrastao je u oazi Šat Esalamu, u predgrađu Gabesa. Oaza se nalazi direktno uz more, što je jedinstven slučaj u Tunisu. Ali početkom sedamdesetih godina tunižanska hemijska industrija u Gabesu je izgradila je fabriku i od tada u toj se oazi sve promenilo. Od tada, kada more poplavi obalu, na njoj se onda pronalaze uglavnom ribe ili kornjače uginule u mukama.

U blizini fabrike, pod vedrim nebom, uzidžu se nekoliko metara visoke naslage fosfata. Njih dovoze iz rudarskog regiona u unutrašnjosti zemlje da bi ih u Gabesu preradili i potom otpremali po celom svetu. Nuredin Trabelsi je šef Odeljenja za ekologiju tamošnje hemijske industrije. On pokušava da podstiče projekte koji umanjuju ekološku štetu.

„Imamo problema sa zagađivanjem okoline, to ne možemo da opovrgnemo. Još do pre nekoliko godina, pre revolucije, napravili smo plan kako u tom smislu modernizovati ovu fabriku. Ali to su složeni projekti, a potrebna je i politička volja. Kada smo pronašli rešenje, političari nam nisu dali zeleno svetlo i onda je sve opet zaustavljeno. Sad postoji volja i ovu priliku ne smemo da propustimo“, kaže Nuredin Trabelsi.

Preseljenje problema

Sada bi trebalo da otrovni otpad bude odlagan ispod zemlje, na lokaciji 25 kilometara udaljenoj od fabrike i to tako da se ne ugrožava priroda. Ali sada su se pobunili stanovnici jednog obližnjeg sela. Oni se boje da će problem samo biti preseljen na drugu lokaciju. Jer ukoliko otpad pre skladištenja ne bude očišćen, oni bi mogli da postanu nove žrtve otrovnih materija i radioaktivnosti.

Za kompletan projekat potrebno je 200 miliona evra, a to hemijska industrija nema. Radnici su nedeljama i mesecima štrajkovali tražeći bolje uslove rada i proizvodnja je bila obustavljena. Važni kupci su u međuvremenu potražili nove dostavljače pa za brigu o okolini niko nema para. Trabelsi se nada da bi mogla da pomogne Evropska banka za obnovu i razvoj.

Da bi se projekat postavio na noge biće potrebne tri godine. Ali zalivu Gabes će biti potrebno mnogo više vremena da bi se oporavio, objašnjava šefica Instituta za hemijsku tehniku Univerziteta u Gabesu Monija Guiza. „Posle 20 godina možda ćemo opet videti prve biljke, to ne može da se dogodi od danas na sutra, jer je šteta ogromna. Ali bilo bi dobro kada bismo našoj deci mogli da ostavimo čisto more, jer u tome leži bogatstvo Gabesa“, kaže ona.

Od hemijske industrije nije štetu pretrpelo samo more, već i poljoprivreda, baš kao i zdravlje stanovništva. Ispuštanje štetnih materija u prirodu prouzrokuje kisele kiše, pa otrov i tako dospeva u vodu. Bolnički negovatelj Mondher posledice toga vidi svaki dan na svom poslu: astma, kožna oboljenja, rak, anomalije kod novorođenčadi.

Nova komunikaciona politika hemijske industrije u Tunisu je, kad se radi o ekologiji, doduše relativno otvorena, ali svejedno, o zdravstvenim problemima svojih radnika i okolnog stanovništva odgovorni iz te fabrike ne žele ni da čuju. Izmerena radioaktivnost, tvrde oni, mnogo je niža od graničnih vrednosti. A zvaničnih brojki ili naučnih istraživanja o povećanoj stopi oboljenja od raka na tom području nema. Ipak, bar nešto: prvi projekti za zaštitu od štetnih materija već su pokrenuti, i od 2015. bi količina ispuštenog amonijaka i sumpora trebalo bi da bude ograničena na evropsku normu.

Autori: Aleksander Gebel / Snježana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković