Rat evropskih i američkih veverica

Laura Mekfirson još nikad nije videla pravu, crvenu, evropsku vevericu (Sciurus vulgaris). „Možda na ostrvu Skaj, kad sam bila mala. Ali toga više ne mogu da se setim.“

Laura nudi smeštaj, tradicionalni Bed&Breakfast u Stirlingu, na jugoistoku Škotske. I ne znači da oko njene kuće uopšte nema veverica. Ima ih mnogo, ali sve su to sive, američke veverice (Sciurus carolinensis).

„One umeju da budu stvarno dosadne“, žali se Laura. „Progrizu čak i kutije od tvrde plastike, uvlače se u kante za smeće i prave haos. Mnoge stvari pocepaju i prave štetu.“

Ali mnogo veći greh američkih veverica jeste to što su domaće, evropske veverice dovele na ivicu izumiranja. Američke imaju više potomaka, veće su, jedu više i čak kradu zalihe hrane koje su njihove evropske rođake sakupile za zimu.

Udruženje za zaštitu okoline „Crvene veverice južne Škotske“ procenjuje da u čitavoj Velikoj Britaniji ima još samo oko 160.000 domaćih veverica, a više od tri miliona američkih.

Metak za Amerikanke

Naravno da američka veverica nije stigla u Veliku Britaniju prirodnim putem. Prema pričama, prve sive veverice u Englesku je doneo Tomas Brokelhrst u devetnaestom veku. Pričaju da se tom bogatom bankaru dopala siva boja krzna američkih veverica i poželeo je da tim, tada u Evropi još uvek retkim životinjama, ukrasi svoj vrt.

Zaštitnik okoline Ken Najl kaže da bi „rado vremeplovom otputovao u prošlost da kaže: gospodine Brokelhrst, to uopšte nije dobra ideja!“ Ali, nažalost, takva mašina još nije izmišljena, pa su Škotskoj odlučili da čovek postane saveznik domaćim vevericama.

Ken Najl je aktivan u udruženju „Spasite škotske crvene veverice“ koje finansira i vlada Škotske i koje želi da bar ta severna pokrajina postane utočište domaćih veverica čitave Velike Britanije. Naime, u Škotskoj i sada živi oko tri četvrtine evropskih veverica čitavog Ujedinjenog Kraljevstva, a njegovo udruženje trudi se da neželjenim gostima iz Amerike zagorča život.

Oni postavljaju zamke po šumama i poljima Škotske u kojima hvataju žive veverice. Kada neka bude uhvaćena, dolazi ključno pitanje: da li je „naša“ ili „njihova“? Ako je to domaća veverica, odmah je puštaju na slobodu pa čak je pre toga i nahrane i provere joj zdravlje. Ali ako je „Amerikanka“, onda je jedino rešenje – likvidacija.

„Nema drugog rešenja“, pravda se Najl. „Ne možemo da ih pustimo na slobodu. Na kraju krajeva, ne možemo ni da ih pošaljemo nazad u Ameriku.“ Zato se u njihovom slučaju sva zaštita okoline svodi na obuku članova udruženja kako da te veverice ubiju jednim hicem i da smrt bude brza i donekle bezbolna.

Dvonožni saveznici

Najlu svakako nije ugodno dok objašnjava da se zaštita okoline svodi na ubijanje životinja. „Ali situacija je takva, ljudi su taj problem stvorili, ljudi moraju i da bar pokušaju da ga reše.“ Zato se sve i svodi na vatreno oružje, „jer izbor je jednostavan“, konstatuje Ken Najl.

Činjenica je da je evropska veverica već i po načelima prirodnog odabira, lošije pripremljena za opstanak. Na žalost, to nije jedini slučaj u kome je intervencijom čoveka neka životinjska ili biljna vrsta potisnula domaću. A ako čovek ne interveniše, crvena veverica bi najverovatnije u skorije vreme potpuno nestala iz Velike Britanije. Zato je zadatak udruženja za zaštitu okoline jasan: „Mi moramo da zaštitimo naše domaće vrste, jer upravo to čini raznolikost vrsta naše zemlje tako izuzetnom i jedinstvenom.“

Svakog proleća Najl i njegove koleginice i kolege sakupljaju uzorke dlaka veverica. Metoda je veoma jednostavna: na ulazu u kutiju za hranu sa kikirikijem stavljaju malo lepljive trake. Na traci tako ostane nešto krzna veverice i po njegovoj boji mogu da zaključe koje veverice su u tom kraju u većini. Ako su u pitanju došljaci, onda se te sezone na tom području postavljaju zamke za hvatanje.

Biološki saveznik „Amerikanki“

„Otvoreni rat“ izgleda da je već počeo da daje prve rezultate. Prema izveštajima ljubitelja prirode, prošle, 2013. godine, već je bilo manje američkih veverica nego pre dve godine. Istovremeno, uočeno je više evropskih veverica koje se, izgleda, vraćaju u svoja stara staništa.

Međutim, postoji još jedan ozbiljan problem: virus boginja od kojih oboljevaju i veverice. On još nije iz Engleske dospeo u Škotsku. Za domaće, crvene veverice boginje su smrtonosne, a američke su, iako često nose taj virus u sebi, na njega imune. Udruženjima za zaštitu okoline u tom slučaju preostaje da proverava uzorke krvi veverica kako bi otkrile virus čim on počne da se širi. Ali ako se i kada se on bude pojavio, biće zaista teško učiniti bilo šta za spas evropskih veverica.

Saveznik „Evropljanki“ iz divljine

S druge strane, čovek nije jedini saveznik domaćim vevericama u njihovom ratu protiv došljaka. Tu je i kuna zlatica (Martes martes), mesožder koji se hrani i „običnim“ vevericama, ali, ako može da bira, onda će pre izabrati debelu i slasnu američku vevericu.

Problem je to što je kuna zlatica nekada bila veoma rasprostranjena po čitavoj Velikoj Britaniji, ali u mnogim delovima te zemlje danas je gotovo istrebljena. Ipak, u Škotskoj i u Irskoj njihova populacija ponovo polako raste.

Ona je zaista prirodni neprijatelj svih veverica, ali pre svega američkih, i to su u svojoj naučnoj studiji i dokazali Ema Šeli i Kolin Loton sa Nacionalnog univerziteta Irske u Galvaju. Tamo gde ima mnogo kuna zlatica, ima i mnogo i domaćih veverica, a Amerikanke su na tim područjima retkost.

Pošast preti i Evropi

Na žalost, postoji još jedno izvorište američkih veverica na evropskom kontinentu: na severu Italije. U Nemačkoj i Francuskoj ih praktično nema, ali baš zbog njihove bolje sposobnosti za život, ne može se isključiti da će se raširiti po čitavom kontinentu. Zato i nemačke ljubitelje prirode možda ubrzo čeka teška odluka da li da, u cilju zaštite okoline, dohvate pušku.

Domaćica u škotskom Stirlingu, Laura Mekfirson ima mnogo razloga da bude ljuta na američke glodare i razume potrebu da se oni ubijaju, ali sama nikad neće smoći snage da im oduzme život. „U stvari su slatke“, kaže. „Moji gosti iz Australije su recimo oduševljeni jer na tom kontinentu uopšte nema veverica – ni evropskih, ni američkih. Oduševljeni su kada vide ta mala, dlakava stvorenja sa velikim repom kako veselo i vešto skakuću po dvorištu.“