Rat i smeh

Govoriti o ratu i u isto vreme se smejati nije umesno, reći će mnogi. Pa ipak su se ovi oblici izražavanja javljali uporedo sa dogadjanjima na prostoru bivše Jugoslavije. Kako se zapravo vicevi ili sam smeh odnose prema ratu? Smeh je u prvoj liniji odraz pozitivnih osećanja. Medjutim, iza smeha se neretko krije surova realnost. Profesorka iz Jene Gabrijela Šubert ističe:

„Oni dokumentuju duboku krizu i nesigurnost u kojoj su se našle etničke grupe bivše Jugoslavije.“

I dok vicevi i grafiti spadaju u deo folklora, te su njihovi autori nepoznati, aforizmi i karikature su najčešće misaoni kompleksi koji zahtevaju dublje razumevanje stvarnosti. No svi oni zajedno imaju za cilj da skrenu pažnu na odredjeni način razmišljanja te da isti učvrste, navodi profesorka Šubert.

„1994 u vreme strašnih borbi, čitala sam u srpskom nedeljniku NIN-u 29. aprila sledeće: Sa punim ubedjenjem osudjujem etničko čišćenje. Bez Hrvata i muslimana meni će biti strašno dosadno. U hrvatskom Feral Tribune 14.03.94 je stajalo sledeće: Naša vjera je mnogo liberalnija. Mi barem imamo ispovjest u kojoj se nama sve oprašta."

Vicevi kritični bez samokritike

Vicevi i aforizmi u velikom broju slučajeva izražavaju kritički stav prema nasilništvu, politici, političarima. U njima se neretko javlja i samokritičnost. Medjutim, oni mogu biti platforma širenja mržnje i rasističkih ubedjenja, kao i potvrda već postojećih predrasuda.

„ U njima pronalazimo nesigurnost, dezorijentisanost, ogorčenost, agresivnost, ironiju i usiljenu šalu. Njihova funkcija je, da daju odraz nemoći, dakle da prevazidju agresivnost. S druge strane se često koriste za podizanje agresivnosti i za podsticanje mržnje prema drugome. Primer 20.30 U muslimanskom delu Sarajeva stajala je sledeća poruka: Ubi Srbina. Na jednom zidu u Zagrebu: Hoćemo rat. Kolji Slovence. Šipce na škripce.

Ne treba zanemariti činjenicu da način izražavanja ili težina reči bivših jugoslovenskih naroda ne mora uvek biti pokazatelj surovosti, pri čemu ne želimo umanjiti težinu izrečenog pa samim tim i nastalu mržnju medju narodima. No možda su oni više pokazatelj bezizlazne surove stvarnosti. Čak i kada psuju, ovi narodi samo izražavaju svoje trenutne emocije.

Šala u ratu - krik očaja

U ratu dominiraju usiljeni vicevi koji pokazuju na nedvosmislen način očaj onih koji su ratom pogodjeni. Profesorka Šubert kao primer iznosi sledeće:

„Da li znate koji je bio muzički hit tokom rata u Sarajevu: Gledam desno, gledam levo nigde moga stana. Kako se sad zove Beograd? Bio je grad na Dunavu. Slobo kaže Klintonu: Amerika nema istoriju. Klinton Miloševiću: Vi nemate geografiju.“

Rat, razaranje i uništavanje deo su istorije bezmalo svih naroda na prostoru bivše Jugoslavije. I da nije žalosno, bilo bi smešno, kažu mnogi koji na ratno sukobljavanje gledaju skeptično. Pa šta zapravo znači smejati se i onda kada nam je do plakanja? Dobrica Savić, poznati aforističar se na sledeći način obraća svojim čitaocima: Namenjeno svima onima koji će se smejati, kao i svima onima koji će plakati, dok budu ovo čitali. A najviše namenjeno onima, koji će se smejati da ne bi plakali.