„Rat u Hrvatskoj se nazirao“

Erih Ratfelder, rođen je 1947. godine. On je još krajem 80-ih pisao za nemački levo-alternativni dnevni list Tagescajtung, a kako se zaoštravala kriza u tadašnjoj Jugoslaviji, njegova pažnja sve više se usmeravala ka tom području. On je u mesecima i nedeljama pre referenduma u Hrvatskoj o nezavisnosti od SRFJ, pisao o tom događaju.

Ratfelder je često putovao po zemlji i njemu je već u martu 1991. godine bilo jasno da se sprema rat: „Bio je to proces koji se odvijao prilično brzo. Još početkom godine nije bilo jasno kakav će biti rezultat referenduma. Ali ja sam u martu posetio Knin i tamo razgovarao sa Milanom Babićem. Tu je već bio i Ratko Mladić, mada ga ja lično onda nisam video. Tu je bilo puno naoružanih srpskih boraca. I Babić je tada otvoreno rekao: ako Hrvatska proglasi nezavisnost, Republika Srpska Krajina će se odcepiti od Hrvatske.“

To u ono vreme nikako nije bilo razumljivo samo po sebi. Mnogi ljudi širom zemlje od brojnog drveća nisu videli šumu. Mada se kriza zaoštravala iz dana u dan, mnogi su mislili da će se to „ipak nekako mirno rešiti“. Razumljiv psihološki refleks, kaže Ratfelder: „Ljudi ne žele da pogledaju istini u oči. Ne žele da veruju šta može da se dogodi. A tu se u stvari uopšte ne radi o verovanju, već o dinamici političkih događaja. Svima je moralo da bude jasno da oni to ozbiljno misle i da će to, uz podršku iz Beograda, najverovatnije moći i da ostvare.“ Pa ipak je otpor toj vrsti razmišljanja bio veliki – i u Nemačkoj. Čak ni unutar svoje berlinske redakcije Tagescajtunga Ratfelderu nije bilo lako da uveri kolege: većina je mislila da rata neće biti, ili da će biti vrlo kratak.

Loši i dobri momci

Slično je tada razmišljao i novinar Norbert Mapes-Nidek (rođ. 1953.). On je još tokom 1990. često boravio u Jugoslaviji, a 1991. započeo je da radi kao dopisnik za list Berliner cajtung. Neposredno pred referendum u Hrvatskoj boravio je u Sloveniji: „Ljudi u Ljubljani su naročito bili optimistični, dok su Bosni i Hercegovini to bili mnogo manje. Tamo se tada već govorilo da će biti rata, ali ja to tada nisam verovao. Mislio sam da su to ljudi koji ne razumeju svijet. Ali samo nekoliko meseci kasnije video sam da su oni bili u pravu. Tada sam shvatio da obični ljudi u bivšoj Jugoslaviji bolje razumeju situaciju nego brojni političari ili diplomate.“

Za generaciju Nemaca koji su rođeni posle Drugog svetskog rata, mogućnost nekog novog ratnog sukoba u Evropi bila je nezamisliva, dodaje Mapes-Nidek. Ali kada su oružani incidenti sve više prerastali u pravi rat, mnogi su se brzo svrstali uz jednu od zaraćenih strana: „Mi smo odrasli u sukobima između blokova, između Zapada i Istoka, i za nas je uvek na početku bilo pitanje: ko su dobri, a ko loši momci. To pitanje je mnogima bilo jasno sve do početka 1993. godine, kada je u BiH izbio rat između Hrvata i Bošnjaka. Tada se više nije znalo. Pre toga bilo je jasno ko je kriv: nekima je to bio Slobodan Milošević, drugima „ustaše“. Tek kasnije smo shvatili, da to uopšte nije tema ovog rata.“

Diplomatsko priznanje – ne prerano već prekasno!

Referendum o nezavisnosti Hrvatske 19. maja1991. predstavljao je zakonsku osnovu za proglašenje nezavisnosti zemlje od SFRJ koje je usledilo 25. juna iste godine. Erih Ratfelder seća se da je u Hrvatskoj tada vladala velika euforija, mahalo se zastavama i glasno pevala hrvatska himna, ali za rat koji je sledio, zemlja nije bila pripremljena. Po njegovom mišljenju, međunarodna zajednica u toj situaciji, trebalo je da reaguje odmah, i priznati nezavisnost Hrvatske i Slovenije.

„Koje su mogućnosti postojale da se zaustavi rat? Taj rat je bio najavljen, bilo je jasno da se tu radi o dva voza koji jure jedan prema drugom i koji će se sudariti. Tu je samo međunarodna zajednica mogla da reaguje. Kada se danas kaže da je Nemačka svojim priznanjem podstakla rat u Hrvatskoj, to je potpuna besmislica. Rat je počeo već u avgustu, uništenjem sela Kijevo kraj Knina i potom dejstvima srpskih milicija u kraju oko Gline. To se tada još moglo zaustaviti, da se odmah reagovalo. Po mom mišljenju međunarodna zajednica je, međutim, reagovala prekasno. Trebalo je odmah intervenisati diplomatskim priznanjem – time bi se postavila granica daljim vojnim akcijama protiv Hrvatske. (…) Ja se tu slažem s Vojislavom Šešeljem koji je rekao: ’Mi bismo zaustavili rat, da je NATO bacio dve-tri bombe’.“

„Jugoslavija je bila na kraju“

Do toga međutim nije došlo i ostatak je poznat. Ali i danas, iz istorijske perspektive 20 godina kasnije, referendum o nezavisnosti Hrvatske može da se oceniti kao nužnost, smatra Norbert Mapes-Nidik: „Ja još uvek mislim da je Jugoslavija bila na kraju. Političari u Hrvatskoj su to razumeli, isto kao i u Sloveniji pa čak i u Srbiji. To je bio nesporazum na početku rata: mislilo se da Milošević i Srbi žele da očuvaju Jugoslaviju, ali se onda pokazalo da to nije tačno: tada je postalo jasnije da je to sukob za teritorije, a ne za opstanak Jugoslavije.”

Ali to nije jedina zabluda stranih novinara, a potom i političara po pitanju zbivanja u tadašnjoj Jugoslaviji, dodaje Mapes-Nidik – I politika hrvatske vlade prema Srbima je bila sasvim krivo procenjena: „Mi smo mislili da će se Hrvatska prema Srbima u sopstvenoj zemlji ponašati kao država, a ne kao strana u ratu – ali oni su se upravo tako ponašali. To smo videli u proterivanju urbanih Srba 1992, radikalnim akcijama u Gospiću, na Pakračkoj poljani… I to je naravno menjalo gledište nemačke javnosti prema Hrvatskoj.“

Autor: Zoran Arbutina
Odgovorni urednik: Ivan Đerković