Religijske podele čuvaju Al Asada

Palata sirijskog predsednika Bašara al Asada uzdiže se visoko iznad Damaska. Ograde od bodljikave žice štite sivi betonski kompleks nalik na tvrđavu. I sirijski režim se predstavlja baš tako nedostižno kao i palata.

Ali koliko je rasprostranjena Asadova moć u narodu, o tome nema nezavisnih informacija. Pristalice režima poput univerzitetskog profesora Basama Abua Abdalaha i te kako se trude da potcenjuju značaj protesta: „Režim je i posle pet meseci jak. Odupro se povećanom pritisku iz inostranstva, jer nema uspeha na licu mesta. Sirijsko stanovništvo je odbilo da uništava i nastavi stopama Libije i Jemena“, kaže Abdalah.

Vojska čvrsto uz predsednika

Nebrojeni internet snimci o masovnim demonstracijama ipak govore nešto drugo. Protesti traju već pet meseci, prema podacima opozicije ubijeno je oko 2.000 protivnika režima. Ali zašto Bašar al Asad i dalje veruju u svoju moć? „Vojska i snage bezbednosti su jednoglasno uz režim, odnosno predsednika“, kaže Rudolf Ćimeli, dopisnik Zidojče cajtunga i stručnjak za Bliski istok.

Posebno Asadov mlađi brat Maher (43) važi kao neko ko bi branio režim po svaku cenu. On komanduje tzv. Četvrtom divizijom sirijske vojske. Reč je o brutalnim elitnim jedinicama koje se obračunavaju sa demonstrantima. Stručnjak za Bliski istok smatra da su izveštaji opozicije prema kojima sve više vojnika i policajaca prelazi na stranu protivnika režima – preuveličani. „U svom aparatu moći – vojsci i u policiji, Asad se pretežno oslanja na druge alavite, a njihov život i egzistencija, u slučaju pada režima, bili bi ugroženi.“

Suniti protiv, ostali uz Asada

Asad profitira i od uzdržavanja značajnih društvenih slojeva od protesta: „Predsednik do određenog nivoa može da računa i na podršku srednje klase, buržoazije iz prestonice Damaska i grada Alepo na severu. Oni nisu oduševljeni predsednikom, ali je on za njih još uvek garant stabilnosti i prosperiteta“, kaže Ćimeli.

Asad takođe koristi religijske tenzije u zemlji. Većinu Sirijiaca čine suniti. Alavitska vladajuća porodica, hrišćani, Druzi i šiiti, brojčano su u manjini. Mnogi sveštenici i biskupi su zvanično za predsednika. „Hriščani su bili vrlo zadovoljni sa oba Asada, ocem i sinom. Imali su potpunu slobodu, nije bilo religijske diskriminacije. Ali hrišćani se istovremeno plaše da ukoliko sunitska većina postavi sledeću vlast, to možda ne bi bilo dobro za njih“, objašnjava Rudolf Ćimeli.

Režim stvara strah tako što izjednačava demonstrante sa netolerantnim religijskim fundamentalistima. Ali čini se da se Asadov režim pre svega oslanja na jedno: strah stanovništva od budućnosti. Međutim, strah, a to su dokazali Tunišani i Egipćani, nije dobra osnova za moć.

Autori: Julia Han / Ivana Ivanović
Odg. urednik: Nemanja Rujević