Retrospektiva Vilijama Barouza

Dela poput „Golog ručka“ i „Nežne mašine“ učinila su Vilijama Barouza ikonom Bit generacije. Njegova književnost uticala je na umetnike, filmske stvaraoce i muzičare od Džona Kejdža i Peti Smit do Lua Rida i Dejvida Kronenberga. Manje je poznata činjenica da je Barouz takođe eksperimentisao sa filmom, zvukom i slikanjem. Ovde se može videti u svom stanu u Njujorku 1981.

Rođen je kao Vilijam Sivard Barouz II u Sent Luisu, u Misuriju, 1914. Upoznao je Alana Ginsberga i Džeka Keruaka pošto se preselio u Njujork 1943. kao njegove kolege, bit-pisci, Barouz bio je subverzivna ličnost, protivio se moralu, političkoj i ekonomskoj mašineriji modernog američkog društva. Naslikao je „Bespomoćne komade u igri koju on igra“ 1989.

Retrospektiva Falkenberg kolekcije u Hamburgu nudi istraživački pogled na vezu između Barouzove umetnosti i pisanja, pozicioniraju ga kao pionira umetnosti novih medija. Veliki deo njegovih polu-autobiografskih dela bio je inspirisan njegovim putovanjima u Latinsku Ameriku, Tanger, London, Pariz i Berlin – ali i njegovom heroinskom zavisnošću. „Povratak večne crne Peni“ naslikana je 1988.

Izložba osvetljava manje poznatu dimenziju Barouzovog rada kroz različite saradnje sa drugim umetnicima. Jedna od najplodnijih saradnji bila je veza sa britansko-kanadskim pesnikom i slikarem Brionom Gisinom, na slici levo sa Barouzom u Bazelu 1979. Gisin je bio inspiracija Barousu da koristi tehniku rezova, stvarajući nasumične preseke teksta, zvuka i slike.

Barouz je počeo da radi na avangardnoj priči – mjuziklu „Crni jahač: Pucanje magičnim mecima“ u saradnji sa Robertom Vilsonom i muzičarem Tomom Vejtsom 1988. Bazirana je bila na kolekciji priča o duhovima, horor-komedija opominje na zavisnost. Barouz (desno) i Vilson i Vejts (levo) na hamburškoj premijeri „Crnog jahača“ 1990.

Godine 1981, ikona kontrakulture seli se u Lorens, Kanzas, gde će provesti ostatak svog života. Barouz je razvio svoju slikarsku tehniku pucanja iz svog pištolja u konzerve sprejeva sa bojom. Koristio je fascikle kao improvizovane palete da bi mešao boje pre nego bi odlučio da su i one neka vrsta umetničkog dela. Na slici: bez naziva, sprej na fascikli, 1992.

Balard opisuje Barouza, koji se družio sa svima od Suzan Zontag do Dejvida Bouvija, kao nekog ko je bio pun „kontemplativnog prezira prema vrednostima srednje klase, štedljivosti, napornom radu, roditeljstvu i sl. su samo izgovori za sitno buržoasku pohlepu i eksploataciju.“ Retrospektiva donosi tekstove, fotografije, snimke i filmove, pored 150 njegovih slika, uključujući i „Bez naziva“ iz 1988.

Ovde vidimo Barouza u stanu Briona Gisina u Parizu 1979. autor „Džankija“, „Kvira“ i „Divljih momaka“, esejista, umetnik i kultna ličnost kontrakulture, umro je u svom domu u Kanzasu, posle srčanog napada 2. aprila 1997. „Retrospektiva Vilijama Barouza“ Falkenberg kolekcije u Hamburgu biće izložena do 18. avgusta 2013.