Revolucija iz 3-D štampača

Dobre ideje su Reneu Boneu znale da skrate život. „To je bilo na početku“, kaže, dok mirno izvlači jednu fioku. Isprva je u laserski rezač stavljao materijale koji tamo ne pripadaju – jer se nije baš najbolje razumeo u ovu spravu. Bone je informatičar koji se u svetu algoritama oseća kao kod kuće. Nule i jedinice koje ne mogu da se zapale, ne smrde, a svakako nisu ni otrovne. Ali otkada je svet algoritama prepleten sa materijalnim svetom, Bone je ekspresno naučio da razmišlja tako da ne ugrozi svoje zdravlje.

U fioci su naime komadi tanke kože. To baš i nije materijal koji se dobro seče preciznim laserskim rezačem. Nije otrovan, ali smrdi kao spržena životinjska ili ljudska koža. U drugoj fioci je pleksiglas – zahvalan materijal. U trećoj folija. „One su obično od vinila“, kaže Bone, a vinil je otrovan. Onda je nabavio folije bez vinila koje su „skupe i teško se nalaze“. U četvrtoj fioci je jedna vrsta čvrstog kartona – omiljeni materijal Renea Bonea.

Mini-fabrika na pisaćem stolu

Laserski rezač je prava zvezda u dve male prostorije koje Bone koristi u Visokoj tehničkoj školi u Ahenu. Svoju eksperimentalnu fabriku-laboratoriju zove Fab Lab. U Boneovoj kancelariji su tri 3-D štampača – oni ne štampaju na papiru nego lepe delove plastike trodimenzionalno, po zadatoj skici. Ovi Boneovi liče na hibrid matične ploče, drvene kutije i odvijača za burgije. Teško je i poverovati da tako izgleda nova industrijska revolucija. Ali Bone je ubeđen u to. Trodimenzionalni štampači će, tvrdi, stajati pored naših računara i skenera.

Kada nedeljom petogodišnji sin zakuka da mu hitno treba nova plastična figurica srednjovekovnog viteza, brižni otac će pronaći skicu na internetu i napraviti detetu igračku. „Odučili smo se od čekanja“, kaže Andreas Nef iz kelnskog savetovališta Z-Punkt koje se bavi idejama budućnosti. Potrošač u nama je upravo kao dete – ne može da čeka da se prodavnica igračaka otvori u ponedeljak, on hoće sve sada i ovde. A 3-D štampači baš tome i služe. Roba se proizvodi toliko blizu potrošaču, da samo treba da pruži ruku i uzme je.

Jan Borhers je profesor medijske informatike u Ahenu i 2009. je sa Boneom uspostavio ovaj mali Fab Lab. O mini-fabrikama u dnevnoj sobi govori vrlo konkretno. Proizvođači veš-mašina ubuduće neće morati da šalju rezervne delove poštom, nego će jednostavno ponuditi skice za 3-D štampače. „Puf – i nema više skladišta koječega“, sa osmehom kaže Borhers. Štede se i troškovi transporta jer transporta više nema. „Ne želim da budem strašilo, ali veoma je moguće da će logistička branša srednjeročno doživeti slom“, dodaje profesor.

Lepše i jeftinije

Laserski rezači, trodimenzionalni štampači i moderne glodalice nikako nisu novost u industriji. „Alat digitalne fabrike“ – tako ih naziva Jan Borhers. Novo je, međutim, da se ovaj alat više ne krije iza fabričkih zidova. Svakog utorka Fab Lab u Ahenu postaje otvorena hajtek radionica, ljudi sa ulice ulaze da vide šta se tu dešava. A to je upravo i „misija“ Fab Laba. „On treba da širokim masama pokaže dokle se odmaklo u digitalnoj proizvodnji“, kaže Borhers. Dolaze zanatlije, hobi majstori, penzioneri, deca – svi ponovo otkrivaju svoju kreativnost u dodiru sa mašinama koje od računarskih algoritama prave nešto opipljivo.

Oko jedan popodne je tu i Hana. Ona inače studira dizajn proizvoda na ovoj Visokoj školi, a trenutno se zanima laserskim rezačem. Pravi žensku torbu. Debeli ljubičasti filc je pod laserskim sečivom, obrisi buduće unikatne tašnice se naslućuju. Mogla je, kaže Hana, jednostavno da preda mustru nekom profesionalcu koji bi joj to izrezao i naplatio, „ali lepše je biti ovde i probati sam“. I jeftinije. Hani treba samo materijal, ostalo je besplatno. Ova studentkinja nema baš mnogo vremena za priču, postaje nervozna jer će za sat vremena morati da ustupi rezač sledećem namerniku. „Više ne možemo bez zakazivanja preciznih termina“, kaže Rene Bone. „Pomalo ličimo na lekarsku ordinaciju sa spiskom.“ Pre četiri godine su dolazili ljudi iz čitave Nemačke, ali od kada su slični Fab Labovi otvoreni na više mesta, uglavnom dolaze posetioci iz Ahena i okoline.

Potrošač je opet proizvođač

Ideja za Fab Lab – nećete se iznenaditi – dolazi iz SAD, i to sa poznatog Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) u Bostonu. Tamošnji matematičar i fizičar Nil Geršenfeld smatrao je očajnim što je praktično od renesanse proizvodnja postala potpuno odvojena od zanata kao zasebne umetnosti. To je želeo da promeni. Geršenfeld je došao na ideju o Fab Labu – računao je da za 20.000 dolara mogu da se pribave mašine ništa lošije od onih koje koriste profesionalci. Tako svako može da pusti mašti na volju i bude svoj majstor. Očigledno je ovaj naučnik pogodio pravu žicu – Fab Labovi niču svuda na svetu.

„Sve manje ljudi ima sreću da neku stvar izvede do kraja“, kaže Andreas Nef. Podela rada je svuda, u fabrikama, restoranima, medijima. A digitalne fabrike omogućavaju da se konačno nešto uradi od A do Š. Osim toga, tamo se sreću ljudi koji jedni drugima prenose praktično znanje, što je u kapitalizmu gotovo nestalo jer se kolege percipiraju i kao konkurenti. I najvažnije – bez previše predznanja, uz pomoć informatike, svako postaje čarobnjak. Ono što pravi, pri tome, nije bofl roba nego ima visok kvalitet. Plastične replike Mikelanđelove Madone, kvake, činije za voće, ili delovi za novi 3-D štampač.

„Ne moraš da budeš neki umetnik. Možeš i da prilagodiš ono što su drugi smislili“, kaže Borhers. Na internetu se sa dva klika dolazi do neophodnih podataka za trodimenzionalne printere. Sve može da se izmeni, nešto da se doda ili oduzme, promeni boja ili veličina. Ono što nastane nije samo korisno ili lepo – to je često nešto što ne može da se pazari ni u jednoj prodavnici na svetu. Zato profesor Borhers misli u velikim razmerama, tvrdi da će iz korena biti promenjena masovna produkcija kakvu znamo i koja ne uzima u obzir individualne želje. Davanje lične note nekom proizvodu biće besplatno. „Jer 3-D štampaču je svejedno da li štampa hiljadu istih stvari, ili svaki put nešto različito“, kaže on. Fabrička postrojenja za masovnu proizvodnju nisu toliko fleksibilna.

Fab Lab je mesto razmene

Sve bi bilo idealno da nema jedne začkoljice. Grafički računarski programi kojima se projektuju proizvodi nisu za laike. „Previše su kompleksni“, kaže Rene Bone. Zato se softverom uglavnom bave profesionalni informatičari. Ali Jan Borhers veruje da će se i to promeniti – kako niču mini-fabrike, tako će se tražiti i „Majkrosoft Vord za trodimenzionalno štampanje“, odnosno program koji je toliko jednostavan da će svako moći da ga koristi. Borhers je svestan da će radom na takvom programu učiniti svoj Fab Lab suvišnim. Jer, što je rukovanje jednostavnije, to će ljudi pre nabavljati sopstvene mašine. Ali Bone ne briga mnogo: „Kada 3-D štampač dosadi, smislićemo nešto drugo.“

Možda Fab Lab i ne postane izlišan. Andreas Nef stvari vidi ovako: nova tehnološka revolucija u kojoj ne morate da uprljate ruke niti da jurite po prodavnicama tražeći rezervni deo za veš-mašinu daće ljudima više slobodnog vremena. Stoga je to i duhovna revolucija. Zato male laboratorije, kao ova u ahenskoj Visokoj školi, mogu postati mesto na kojem se ne radi baš punom parom. Tamo će se više razmenjivati ideje, to će biti mesta stvaranja ideja, društvene razmene i razonode. Kao kafane nekad.

Autorka: Juta Vaserab / nr
Odg. urednik: Nemanja Rujević