Ružan da ružniji ne može biti!

Nemački velegrad se u javnom gradskom prevozu u najvećoj meri oslanja na šinski saobraćaj. Prestonica Berlin je grad u kome klasični metro funkcioniše i to mahnito brzo, prevaljujući u troipomilionskoj metropoli ogromna rastojanja za samo nekoliko minuta. Po oprobanom receptu koji primenjuju i u Njujorku ili Parizu.

Dvostruki aršini za jedan tramvaj

No, ima i gradova poput Kelna u kojima se koristi specijalan vid tramvajskog saobraćaja, gde tramvaji voze normalno ulicama ali u centralnim delovima grada odlaze u podzemlje i rade kao metro. Dok su u donjem svetu, to su vozila podzemne železnice, a kada izađu gore, svi ih odmah zovu tramvajima.

Šta reći: relativno su čisti, sedišta nisu iscepana, veliki broj ih je opremljen kamerama za video nadzor tako da nema vandalizma unutra, sistemi obaveštavanja putnika slikom i zvukom su lepo razrađeni.

Kočničari koje i ovde svi zovu vozačima tramvaja, upravljaju često čudima od po 30 tona i dužine preko 25 metara i to sa prikolicom ili čak dve u kompoziciji. Ipak, u toj komprimiranoj tehnologiji i dalje najveću težinu ima ljudska reč. Ako vozaču nešto nije po volji, rado će se obratiti putnicima preko ozvučenja, i to sasvim neformalnim tonom. „U redu, mogu ja da stojim na ovoj stanici još pola dana ako i dalje blokirate vrata, meni teče radno vreme, a vama slobodno“- „Momci, bolje siđite sa tih šipki i nađite neko igralište za veranje“. A ima i sasvim blagonaklonih primedbi tipa: „Poštovani putnici, ne brinite ništa, nismo u kvaru nego čekam da kroz raskrsnicu najpre prođe linija 16, a ona malo kasni“.

Zbogom moji bubrezi

Još lepša atmosfera je u autobusima gradskog saobraćaja, koji su često poslednja reč tehnike, ali bar ovde u Bonu i u Kelnu sa tako tvrdim amortizerima i sedištima tako da na sopstvenim bubrezima osetite svaku neravninu ulice.

No, da ne bi neko pomislio da u zemlji koja važi za perjanicu tehnologije sve radi nepogrešivo, treba reći da i ovde dva minuta koja do dolaska tramvaja pokazuje stanični semafor mogu da se pretvore u sedam minuta. Sećamo se Beograda s kraja osamdesetih godina, kada je sistem minutaže do dolaska autobusa bio prvi put i eksperimentalno postavljen na liniji 65, i ništa nije valjao – bio je to nemački sistem „Zaks“. U takvoj situaciji ipak je kriv sistem, a ne saobraćaj.

U Nemačkoj su sistemi danas bolji, ali je i saobraćaj gušći. Tu je praktično rešenje viseći tramvaj, kakav postoji u Vupertalu. Ali i rešenje koje je ružno da ružnije ne može biti. Gvozdena skalamerija koja liči na neki vijugavi most iz doba industrijske revolucije proteže se između zgrada na visini drugog sprata. Ima dakle, svega, uz opštu ocenu da redovi vožnje imaju smisla, funkcionišu i da se ljudi po njima uglavnom rado i tačno upravljaju.