Rusija i „njeni Nemci“

22. jula 1763, jedna mlada žena seda za sto kabineta u zamku Peterhof kod Petersburga, uzima pero i potpisuje sledeći ukaz: "Mi, Katarina Druga, Carica svih Rusa, dopuštamo svim strancima da dođu u naše Carstvo i da se nastane u guberniji koja im se dopadne." Istorijski dokument, koji se danas čuva u Ruskom državnom arhivu, ušao je u istoriju kao specifičan manifest tadašnje politike.

Nada u sticanje ekonomske moći

Poziv je bio upućen svim strancima, ali pre svega - Nemcima. Uostalom, sama carica, rođena 1729. kao Friderike fon Anhalt-Cerbst, bila je Nemica. Posle izvršenog puča i ubistva svog supruga Petra III (koji je takođe bio nemački princ - Peter Ulrih fon Holštajn-Gotorp), Katarina je došla na vlast. Poziv strancima da nasele Rusiju bio je jedan od njenih prvih javnih službenih radnji. Doseljavanje sa Zapada za caricu je značilo "nadu u ekonomski, ali i socijalno-kulturni razvoj ogromne zaostale zemlje čija je vladarka postala", tvrdi istoričarka Jekaterina Anisimova.

Katarina je u manifestu, na svoj specifično pregnantan način, opisala bogatstvo svoje zemlje i njenih reka i jezera, kao i "mnoštvo vrednih ruda i minerala" koje je čekalo da bude otkriveno. Želela je da se u Rusiji "umnože manufakture i fabrike" i to sa ciljem da se poveća priraštaj i ekonomski osvoje "divlja polja". Naravno, bilo joj je stalo i da ojača svoju vlast što većim brojem lojalnih građana. Jer, rusko plemstvo uglavnom nije volelo novu caricu, a apsolutnu većinu seljaka su činili ljudi odani svojim plemenitim vladarima.

U svom manifestu, Katarina je obećala došljacima mnogobrojne prednosti kao što su oslobađanje od služenja vojske, samouprava, poreske olakšice, početna finansijska pomoć, pa i 30 hektara zemlje po porodici. Doseljenicima je bila zagarantovana i sloboda upotrebe maternjeg jezika - i to posebno Nemcima. A omogućeno im je i "slobodno ispovedanje vere prema njihovim običajima i crkvenim pravilima."

I došli su...

Upravo je sloboda vere za mnoge doseljenike iz Evrope - namučene verskim ratovima - bila odlučujuća prednost. Tako je bilo i sa porodicom Šic. Od 1780, ta porodica iz Hanštetena u današnjem okrugu Rajn-Lanu, protestantske enklave na katoličkom području, naseljena je u Rusiji. U toj porodici se i danas čuvaju useljenička dokumenta u kojima su ruski organi vlasti pedantno naveli broj "kočija, konja, žena i dece". Svoju novu domovinu je ta porodica našla u koloniji u blizini Černigova u današnjoj Ukrajini.

Već u prvih pet godina posle Manifesta, u Rusiju se doselilo više od 30.000 ljudi - većina iz Nemačke. Oni su se naselili uglavnom u okolini Sankt Petersburga, zatim na jugu Rusije, na obali Crnog mora i na Volgi. Samo na obalama Volge nastalo je oko 100 novih sela.

Kao progresivni poljoprivrednici, vredne zanatlije i preduzetnici, ruski Nemci su, posle teških početaka u ruskoj klimi, uspeli da ostvare poprilično blagostanje. Napoleonovi ratovi doprineli su stvaranju novih talasa doseljenika - pa je u Rusiji sredinom 19. veka već živelo oko 500.000 ruskih Nemaca.

Od Hanštetena do Rusije i natrag

I naselje porodice Šic je procvetalo: tamo se baratalo najnovijim dostignućima agrarne nauke. Početkom 20. veka, mesna knjižnica se pretplatila na desetak časopisa iz Nemačke. Nekoliko kilometara dalje, postojalo je katoličko selo, sa kojim protestantski imigranti naravno nisu imali mnogo kontakata - bračni partneri tražili su se u Nemačkoj. Slavili su se praznici, postojala je i nemačka škola.

Taj život je na početku 20. veka prekinut na užasan način. Prvi svetski rat je doneo ozbiljne probleme. Iako su mnogi muškarci vojevali na strani Rusa, ruski Nemci su se našli pod generalnom sumnjom kao "mogući izdajnici".

"Ali, to je bilo još cveće u poređenju sa onim što je kasnije došlo", kaže Galina Šic, koja danas čuva dokumentaciju svoje porodice. Usledili su doba gladi u Ukrajini, antinemački pogromi, pretvaranje kolonija u kolhoze, oduzimanje imovine imućnim seljacima. Došao je i Drugi svetski rat - oni koji su govorili nemački automatski su nazivani "fašistima". Po ukazu Najvišeg sovjeta SSSR-a, svi ruski Nemci su u leto 1941. za samo nekoliko nedelja deportovani u Sibir. Sa njima - i porodica Šic. Pola njenih članova umrla je u radnim logorima od gladi i bolesti. Posle Staljinove smrti, porodica je prebačena u Kazahstan, a kasnije u Kalmikiju, gde je Galina Šic i rođena - pre 50 godina.

Godine 1990, Sovjetski Savez se raspada. Život je, posebno u "zadnjim dvorištima imperije" bivao sve teži. više od dva miliona ruskih Nemaca odlučilo je da se vrati u svoju "istorijsku otadžbinu". U Rusiji danas ima samo još oko 800.000 građana nemačkog porekla - većina njih živi u Sibiru.

Porodica Šic u Nemačku se vratila 1995, tačno 210 godina nakon što je napustila zemlju. Bez "kočija i konja", ali - sa dosta dece. Danas ona živi u Kelnu, koji i nije tako daleko od Hanštetena.

Katarinin manifest je obeležio sudbinu porodice Šic

Novi početak u "novoj staroj domovini" nije bio jednostavan - već i zbog jezičkog problema. "Moja baka Margareta nije govorila ruski, osim kad je psovala", kaže Galina Šic. Ali, ta baka je govorila bar jednu vrstu nemačkog slenga koji je ostavila u nasleđe svom sinu - Galininom ocu, Teodoru Konradoviču. "On po povratku nije mogao da gleda nemačku televiziju jer taj sleng iz 18. veka nije imao mnogo zajedničkog sa standardnim nemačkim jezikom", priseća se Galina Šic. "Deda Feđa" je čak bolje razumeo holandski jezik, a sama Galina je morala praktično da uči nemački iznova.

Da li oseća nostalgiju? "Često", priznaje Galina, koja danas živi od čuvanja dece - a to je zanimanje kojim je oduvek želela da se bavi. Povremeno sanja procvetalu stepu, daljine, a nedostaju joj i drugarice i drugovi iz mladosti. "Ipak, sigurna sam", kaže, "da će moja deca i unuci u Nemačkoj imati bolju i iznad svega sigurniju budućnost."

Autor: Anastasija Boutsko / Saša Bojić
Odgovorni urednik: Jakov Leon