Ruski vojnik koji je zavoleo Avganistan

Želeo je samo da služi svojoj zemlji i zaradi nešto novca. Ali za Nura Mohamada stvari su se na kraju razvile sasvim drugačije. Rođen je u Kurganu na jugozapadu Sibira, kao Sergej Jurjevič Krasnoperov. Danas živi u pokrajini Gor na zapadu Avganistana. „U Avganistan sam tada došao da bih se borio, da bih svojoj zemlji služio kao vojnik. Nisam znao da moja vlada ovde ubija ljude i da će to biti i moj zadatak“, priča on na persijskom jeziku. „Ili ćeš ti ubiti, ili će tebe ubiti. Tako je to kad si vojnik“.

Tada, osamdesetih godina prošlog veka, bila su druga vremena. Sovjetski savez je, priča Nur Mohamad još i danas s ponosom u glasu, tada predstavljao svetsku silu. Godine 1979. sovjetska vojska umarširala je u Avganistan, kako bi ugušila pobunu protiv tadašnje prokomunističke vlade. Taj rat koštao je života milion i po Avganistanaca i 15.000 ruskih vojnika. Nepunih deset godina kasnije, poslednji sovjetski vojnici povukli su se preko granice u Uzbekistan.

Prihvatili ga mudžahedini

Tokom rata, na hiljade ruskih vojnika izgubilo je veru u smisao sovjetske invazije i dezertiralo. I ne samo to. Desetine njih, poput Nura Mohamada, prešli su na stranu mudžahedina, konvertirali u islam i krenuli u borbu protiv agresora-nevernika.

Nur Mohamad priča da je ubrzo nakon invazije shvatio da je rat izgubljen. Dezertirao je i prešao na protivničku stranu, mudžahedinima. „Prihvatili su me i postao sam deo njihovog pokreta, džihada (svetog rata) protiv nevernika.“

Nur Mohamad nije morao da se bori na frontu, ali svejedno je za njega bilo dosta posla. Pre svega, bio je zadužen za opremu pobunjenika. „Jedan je imao zadatak da osposobi cisternu, drugi da je napuni. Ja sam tovario municiju ili se brinuo o snabdevanju. I to je deo rata.“ Nur Mohamad od tada je počeo novi život, koji se razlikovao od onoga koji je poznavao u svojoj domovini, na jugozapadu Sibira. „Ranije nisam bio religiozan. Osim flaše votke i devojke pod rukom, ništa nam nije bilo sveto. Moji roditelji su bili hrišćani, ali mene su zanimale druge stvari, bio sam mlad“, priča uz smeh.

Ne čezne za Rusijom

Nur Mohamad sada ima ženu Avganistanku i šestoro dece. Mudžahedini su se pobrinuli za to da se brzo oženi, kako bi ga snažnije vezali za novu domovinu. Deca mu idu u školu i spolja se ne razlikuju od druge dece. „Osim što jedna moja ćerka vozi motor, moja deca gotovo da nemaju ruskih karakteristika“, kaže Nur Mohamad.

Bekstvo se Nuru Mohamadu ekonomski i nije baš previše isplatilo. Poseduje radionicu, koja mu mesečno donosi oko 5.000 avganija (oko 75 evra). Tim novcem njegova porodica jedva uspeva da spoji kraj s krajem. Ali ne želi natrag u Rusiju: „Ruska ambasada je mene i moju porodicu već jednom htela da odvede natrag, ali mi smo odbili.“ Devedesetih godina je čak i njegova majka stigla u Avganistan kako bi ga odvela u Rusiju, ali on tamo ne vidi nikakvu perspektivu: „Rusija više nije velesila kakva je nekad bila. Ljudi nemaju posla i gladuju“, tako on danas razmišlja o svojoj bivšoj domovini.

„Navikao sam se na zemlju i ljude. Osim toga, moja porodica bi u mojoj staroj domovini imala problema“, smatra Nur Mohamad. „Čak me i talibani prihvataju i cene takvog kakav jesam“. Nur Mohamad, nekada Sergej Jurjevič Krasnoperov, definitivno se odlučio: „Imam avganistanski pasoš i ponosan sam Avganistanac.“

Autori: Vaslat Hasrat-Nazimi / Snježana Kobešćak

Odg. urednica: Ivana Ivanović