SAD i katastrofa u Nju Orleansu

To što se u Nju Orleansu ovih dana odvija pred očima svetske javnosti je za najmoćniju industrijsku naciju i najbogatiju zemlju sveta u potpunosti nedolično. Amerika se oseća ostavljena na cedilu od strane svojih vlasti. Prizori koji se odvijaju u poplavljenom gradu podsećaju na slike bede u zemljama Afrike zahvaćene građanskim ratovima, posebno i zato što je najveći broj ugroženih ljudi tamo obojene puti. To su ljudi koji zbog svog socijalnog statusa očigledno nisu bili u stanju da samostalno uteknu ubilačkom orkanu. Šrtve ove katastrofe u Nju Orleansu nisu samo živele ispod nivoa mora, živele su one i ispod nivoa životnog standarda, dakle u poptunoj bedi.

Ipak, bilo bi pogrešno sada optužiti vladu Džordža Buša da je te ljude ostavila na cedilu svesno iz rasističkih razloga. Jer nisu izneverili samo predsednik nego i federalni organi vlasti, pa i gromoglasni gradonačelnik. Izneverili su svi još pre početka oluje. A i taj gradonačelnik je takođe tamne puti. Problem je daleko složeniji.

Granice siromaštva u Americi se iz godine u godinu sve više šire. Dok jedan deo Amerikanaca živi u sve većem bogatstvu, raste broj onih u nižim slojevima, koji žive po vagonima, barakama. Uslovi žovota kao i svuda u trećem svetu. Život na granici minimuma. A izvan pažnje medija i sveta glamura.

U takvom miljeu kradu već i petogodišnja deca, tinejdžeri su narkomani, ubistva su normalna pojava i danju i noću. Uragan Katarina je takve okolnosti samo izneo na svetlost dana.

Krivica se ne može tražiti samo u Vašingtonu. Lokalne vlasti nisu izlazile na kraj sa najvećim socijalnim izazovima. Nisu nalazile sredstva za brane. Dakle nisu bile pripremljene za takav orkan. Nisu izdvajala sredstva za škole, obdaništa, igrališta. A za to su političari bili birani. Dordž Buš je priznao propuste u kriznom menadžemntu. Da li je svojim zakasnelim obilaskom ugroženih uneo neophodnu dinamiku u pružanja pomoći. Životi ljudi, ali i ugled Amerike su na kocki.