SAD ne praštaju Iranu '79.

Zbog velikog domaćeg pritiska, Obamina administracija odbila je da odobri vizu Hamidu Abutalebiju, novom ambasadoru Irana pri Ujedinjenim nacijama. Odluka Bele kuće u suprotnosti je sa normalnim, diplomatskim protokom i nakon nje postavlja se pitanje o tome da li Vašington jednostrano može da stavi veto na izbor predstavnika neke zemlje u svetskoj organizaciji.

Abutalebi bio je pripadnik Muslimanskih studentskih sledbenika imamove linije. Ta grupa je 1979, tokom islamske revolucije, zauzela američku ambasadu i držala kao taoce 52 Amerikanca tokom 444 dana. Revolucija je završena zbacivanjem Šaha kojeg su podržavale SAD. Na vlast je došao Homeini i njegov teokratski režim. Abutalebi kaže da je za studentsku grupu radio samo kao prevodilac i pregovarač.

„Imajući u vidu njegovu ulogu u događajima od 1979, koji su duboko urezani u pamćenju američkog naroda, za SAD bi bilo neprihvatljivo da odobri tu vizu“, izjavio je portparol Stejt departmenta Džen Psaki u Vašingtonu prošlog utorka (15.4).

Mada odluka Teherana da izabere Abutalebija možda nije politički mudra, Islamska Republika izborom njega za ambasadora pri UN, nije imala nameru da provocira SAD, smatra Eli Džeranmaja, ekspertkinja za Iran u Evropskom savetu za spoljne odnose. „Iran ga je prethodno slao u Evropsku uniju, on je već bio ambasador u drugim zemljama. Njegova prošlost nikada nije bila problem“, kaže Džeranmaja.

Unutrašnji pritisak u SAD

Odluka Bela kuće usledila je nakon što je Kongres jednoglasno doneo odluku da će zabraniti ulazak u SAD svakom predstavniku UN koji se bavi špijunažom, terorizmom ili predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD. Zakon je imao za cilj sprečavanje Abutalebija za stupi na funkciju u Ujedinjenim nacijama.

„Mi kao zemlja, možemo da pošaljemo nedvosmislenu poruku zemljama kao što je Iran, da Sjedinjene Države neće tolerisati tu vrstu provokativnog i neprijateljskog ponašanja“, rekao je senator Ted Kruz, inicijator zakona. Predsednik Barak Obama nije se izjasnio o tome da li će potpisati zakon, međutim, portparol Bele kuće Džej Karni, izjavio je da predsednik „deli mišljenje izneseno u tom zakonu“.

Geri Sik, stručnjak za Iran koji je tokom krize talaca 1979. bio šef programa za pomoć Iranu Bele kuće, ukazuje da je Teheranu, ali i Vašingtonu, unutrašnja politika često važnija od spoljne. Pored toga, kriza sa taocima u Vašingtonu ostaje značajan faktor u američkoj politici.

Abutalebi zapravo spada u umerene krugove u Iranu, objašnjava Džeranmaja. Ona smatra da bi aktuelni incident mogao da navede Vašington da tačno kaže koga smatra odgovornim za krizu sa taocima. „Bez obzira na to da li je Abutalebi bio prevodilac ili ne, još jedan problem kojim SAD zaista treba da se bave jeste da definišu ko je sve odgovoran za ono što se dogodilo. Nadam se da će ovaj incident to podstaći.“

Iran odbija da promeni svoju odluku

Teheran je odbio da izabere nekog drugog kao svog ambasadora pri Ujedinjenim nacijama. Islamska Republika podnela je žalbu Odboru za odnose sa zemljom domaćinom, telu koje nadgleda odnos UN sa SAD. „Ta odluka vlade SAD zaista ima negativne implikacije za multilateralnu diplomatiju i stvoriće opasan presedan i negativno uticati na rad međuvladinih organizacija i aktivnosti njenih članica“, kaže zamenik iranskog ambasadora u UN Hosein Degani u pismu odboru.

Prema iranskom Ministarstvu spoljnih poslova, Abutalebi je devedesetih već dobio vizu da poseti UN u Njujorku. „Sada kada je nastao ceo ovaj problem, prilično je jasno da bi mu bilo veoma teško da radi svoj posao kao ambasador, pa je u tom smislu igra završena“, rekao je Sik, koji predaje međunarodne odnose na Univerzitetu Kolumbija.

Incident bez značaja za pregovore

Diplomatski spor u Ujedinjenim nacijama između Irana i SAD stiže u delikatnom trenutku, kada pet stalnih članica Saveta bezbednosti plus Nemačka, traže da se postigne konačni dogovor o nuklearnom programu Islamske Republike.

Ipak, prema Ričardu Daltonu, bivšem britanskom ambasadoru u Iranu, i SAD i Iranu veoma je stalo da nuklearni pregovori uspeju, tako da ovaj incident ne bi trebalo da ima uticaja na njih.

Autori: Spenser Kimbal / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković