Samoubistva zbog šefova u Fokskonu

Fabrički krug Fokskona, najvećeg proizvođača elektronike na svetu, pravo je utvrđenje – visoki zidovi i snage obezbeđenja potpuno ga izoluju od ostatka sveta. U dve fabrike na prostoru od četiri kvadratna kilometra radi 400.000 radnika.

Zbog serije samoubistva mladih radnika šef koncerna Teri Gou je došao iz Tajvana i reporteri su imali priliku da vide kako besno viče na menadžere. „U svoje ime i u ime firme molim za oproštaj – javnost, radnike i porodice žrtava. Mi smo zakazali, nismo pomogli onima koji su imali psihičke probleme i koji su smatrali da se prema njima loše postupa“, rekao je Gou, vidno potresen.

On je obećao da će učiniti sve da se serija samoubistva zaustavi. Jedan mladi radnik izjavio je za telviziju šta mu najteže pada u Fokskonu: „Šefovi su neljubazni. Stalno nas grde, viču na nas – kažu da možemo da idemo ako ih ne budemo slušali. Jedan mi je rekao da mogu samo jedno – a to je da naporno radim jer Fokskon ima dovoljno novca i radnika. Pojedinac, manje ili više – ne igra nikakvu ulogu.“

Takav je bio i stil menadžmenta kada je skandal počeo da se širi. Radnicima su poslali pismo u kojem su od njih tražili da potpišu da neće izvršiti samoubistvo! Kada je za to saznao šef koncerna Gou, besno je povukao pismo.

Radnici pretvoreni u mašine

Fokskon je jedna od 500 najvećih firmi na svetu i proizvodi za gigante kao što su Del, Nokija, Hivlet Pakrad ili Epl. Jedan od međunarodno najpoznatijih boraca za radnička prava u Kini, Liu Kaiming i njima pripisuje krivicu: „Mušterije Foksona su takođe odgovorne za ovaj problem. I oni se bogate na račun ovih radnika. Oni moraju da pomognu Fokskonu da promeni kulturu menadžmenta i poboljša uslove rada.“

Liu Kaiming kaže da je Fokskon tipičan primer onoga što se dešava kada se mladi radnici pretvore u mašine koje treba samo da rade i da se hrane: „Ovih 400.000 ljudi živi na 4 kvadratna kilometra bez ikakve socijalne mreže koju nudi grad. Čak 90 odsto njih tu živi bez svojih porodica. Dolaze ovde puni snova i onda ubrzo shvate da, uprkos napornom radu, ne mogu da zarade više od 100 evra mesečno. Čak i kada rade deset sati dnevno sa samo tri slobodna dana mesečno – maksimalna zarada je oko 240 evra. A u tako skupom gradu kao što je Šenžen to je dovoljno samo za najosnovnije potrebe.“

Autori: Astrid Frejajsen, Šangaj / Dijana Roščić

Odg. urednik: Nemanja Rujević