Sapunice, rijaliti i natpevavanje

Pre tri decenije, sa početkom 1984. godine, u Nemačkoj je dozvoljena privatna televizija sa plaćenim reklamama. Odmah su otvorene dve i danas veoma gledane stanice – Sat 1 (koji se prvo zvao PKS) i RTL, koje su uvodile nove formate i osvajale gledaoce. Samo ako pogledate njihove današnje programe, videćete da se prikazuje 5406. epizoda sapunice bez kraja, rijaliti programi koji su u međuvremenu preslikani u Srbiji (recimo Seljak traži ženu, u srpskoj varijanti Domaćine, oženi se), razni magazini o poznatima (Ekskluziv), nekoliko takmičenja u natpevavanju i slično. „Kritičari često i uglavnom sa pravom prebacuju privatnim televizijama da su izgubile svaki nivo, ali je danas teško i zamisliti program bez privatnika kao kontrasta krutim javnim servisima“, piše Zidojče cajtung.

Minhenski list ima nekoliko „rođendanskih želja“ za privatne televizije, a prva je da malo više poštuju prvu rečenicu nemačkog Osnovnog zakona – ljudsko dostojanstvo je nedodirljivo. A televizija itekako ruši dostojanstvo, posebno u insceniranim rijalitijima gde su najtraženiji ekremi jevrići. „Licemeran je argument TV-stanica da se ljudi sami prijavljuju za učešće u emisijama jer ovi ljudi samo podležu iskušenju da budu poznati, pogrešno verujući da će od toga nekako profitirati. Ako privatnici u 31. godini postojanja i dalje igraju po ovoj strategiji – tu nešto debelo nije u redu“, zaključuje Zidojče.

Frankfurter algemajne piše da je čitavo postojanje privatnih televizija obeleženo komercijalnom notom. Za razliku od javnih servisa (Prvi i drugi program te niz regionalnih televizija) koji se finansiraju od pretplate građana, privatna televizija mora da prodaje reklame. „Oni ulažu milijarde kako bi im dobit bila u trocifrenom milionskom iznosu. Osnovali su svoje druge i treće kanale, investiraju u plaćenu televiziju i internet programe. Moglo je da bude tako lepo. I jeste lepo, iz ugla blagajnika. Ali iz ugla publike, to je drugačije. Privatne televizije zarađuju novac, ali im je program postao bedan“, piše frankfurtski list. Privatnici su sazreli, a istovremeno se zasitili novotarija, piše Tagesšpigel (Berlin). „Tamo gde su ranije bili improvizacija i inovacija, sada vladaju sve iste stvari, kastinzi i Želite li da postanete milioner? Uspeh nije načinio televiziju hrabrijom, naprotiv.“

Nove ideje? Toga nema

Čak je i veoma trpeljivim gledaocima dojadilo da gledaju emisije o predebelim ljudima koji mršaju pred TV-kamerama ili golaćima u svingerskom klubu, piše VAC (Esen). „Nove ideje? Toga nema. Mlada publika beži televiziji na poziv (video on demand) na internetu. Taj trend će se nastaviti. Privatne televizije su sebe načinile izlišnima. Teže pada što su RTL i Sat 1 preneli svoje virusno oboljenje na javne televizije: u pitanju je kvota gledanosti koja je za privatnike borba za život, ali je za javni servis parališući otrov. Umesto da se ograde od toga, Prvi i Drugi program javnog servisa su kopirali RTL i dovodili njegov personal kod sebe. Kad to vidite, teško da rado plaćate pretplatu“, zaključuje VAC.

U Švebiše cajtungu takođe pišu da se na televiziji danas prikazuju razne koještarije, ali da krivci nisu u rukovodstvima privatnih televizija nego u politici. „Odgovornost za program koji građane informiše, obrazuje i odmereno zabavlja leži na javnom servisu. Za to građani plaćaju.“ A trenutno plaćaju 18 evra mesečno po domaćinstvu, u šta su uključeni svi televizijski prijemnici, radio u kući i automobilu, kao i slušanje radija preko interneta. „Javni servis stoga ima dužnost da pravi program koji doseže do što više ljudi, ali ipak ne pada u blato. To je izazov. Kako ga prevladati pokazuje britanski Bi-Bi-Si koji se takođe finansira iz pretplate. E to treba da slede javne televizije, umesto što kopiraju privatnike.“

Priredio: Nemanja Rujević
Redakcija: Jakov Leon