Satisfakcija i nada za žrtve Srebrenice

Pre tri godine je jedan holandski sud doneo sličnu presudu, a jučerašnja odluka još nije pravosnažna – bez obzira na to, jučerašnji dan će naći mesto u evropskoj istoriji. Da, holandski plavi šlemovi snose direktnu odgovornost u najmanju ruku za ljude, koji su u julu 1995. iz holandske baze predati pravo u ruke Mladićevih vojnika. Neslavno ponašanje ovog bataljona UN našlo je potvrdu u mnogim izveštajima. Pogrešna procena i strašno zakazivanje oficira, njihova vojna arogantnost, propusti u komunikaciji i demonstrativno nedelanje. I sve to je precizno i detaljno zabeleženo.

Pa ipak je holandska vlada još 2003. godine napisala sebi oslobađajuću presudu. Nema govora o krivici za masakr u Srebrenici, tvrdio je tadašnji premijer Balkenende. Takvi istupu su bili i ostali skandalozni. Oni su šamar članovima porodica žrtava Srebrenice. Neke od majki još uvek traže kosti muškaraca i dečaka koje su holandski vojnici iz svoje baze u takozvanoj zaštićenoj zoni direktno izručili krvnicima generala Mladića. Mnogi vojnici bataljona Dutschbat marljivo su pomagali u odvajanju muškaraca od žena, iako je u tom trenutku bilo jasno da će muškarci i dečaci biti deportovani i ubijeni. To što su neki od holandskih vojnika godinama ćutali o masakru, iako su bili njegovi svedoci, celoj priči daje crte gorčine i cinizma.

Druga presuda, kojom holandski civilni sud potvrđuje krivičnu suodgovornost Holandije jeste satisfakcija za članove porodica bošnjačkih žrtava. U prvim reakcijama oni kažu da se radi o zakasnjeloj pravdi i najavljuju nove žalbe. Njihovo zadovoljstvo presudom potpuno je razumljivo. Ipak, bilo bi pogrešno i nepravedno ako bi ova neslavna uloga holandskih vojnika skrenula pažnju s fatalne odgovornosti drugih protagonista tragedije u Srebrenici.

A Žanvije?

I uloga tadašnjeg zapovednika mirovnih snaga UN za bivšu Jugoslaviju Bernara Žanvijea morala da se ispita nepristrasno i do kraja. Francuski general je tvrdoglavo odbijao da naredi vazdušne napade na nadiruće tenkove jedinica bosanskih Srba, iako su svi neophodni uslovi bili ispunjeni: bio je to direktan napad na vojnike UN, a Ratko Mladić je nemilosrdno prekršio ultimatum, koji mu je bio postavljen. General Žanvije je u danima pre osvajanja Srebrenice više puta odbio molbe za podršku iz vazduha.

Pitanjem odgovornosti francuskog generala bavila se i Istražna komisija po nalogu francuskog Nacionalnog parlamenta. Pri tom se ispitivala teza po kojoj su Žanvije i Mladić tih julskih dana postigli dogovor da ne bude napada iz vazduha a da zauzvrat na slobodu budu pušteni francuski vojnici, koji su se nalazili u rukama Mladićevih vojnika i plaćenika. Potvrđene su informacije o pregovorima za puštanje na slobodu francuskih vojnika, ali oni su vođeni „drugim kanalima“, rečeno je u završnom izveštaju. Pa ipak je posle toga većina članova francuske Istražne komisije odbacila ovu tezu. Time je drugi put jedna zapadnoevropska vlada u svoju korist donela oslobađajuću presudu za slučaj Srebrenice.

To je jedan od primera koji pokazuju da u slučaju najvećeg zločina i genocida u Evropi nakon Drugog svetskog rata još nije došlo do nezavisne i obuhvatne konfrontacije s kolektivnim zakazivanjem međunarodne zajednice sa UN na čelu. Čak ni nakon važne presude u Holandiji. Majke Srebrenice imaju pravo i obavezu da i dalje traže istinu i pravdu.