Savet bezbednosti kroji međunarodno pravo

U današnjem izdanju Frankfurter algemajne cajtunga na red su došle reakcije čitalaca na mnoge aktuelne teme ove nedelje. Mnogi su se obrecnuli na tvrdnje iznete u tekstu koji smo predstavili u ovoj rubrici, u kome autor Rajnhard Merkel tvrdi da „rezolucija 1973 Saveta bezbednosti od 17. marta, koja otvara put za vojnu intervenciju u Libiji, kao i razmere i cilj te intervencije, prelaze granice prava“.

Markus Klems iz Karlsruea se slaže sa ovom ocenom: „Argumenti profesora (Merkela) protiv vojne intervencije su promišljeni i razumljivi. Rat bi trebalo da bude legitimisan samo kao poslednje sredstvo u slučajevima teških zločina protiv čovečnosti ili genocida. Još se ne može dokazati da su u Libiji počinjeni takvi zločini. Ali, pri proceni situacije treba uzeti u obzir i duševno stanje despota Gadafija. Ponašanje ovog autokrate podseća na Cezarovo ludilo. On je narušio svoj legitimitet i na unutrašnjem i na spoljnom planu. Treba li međunarodna zajednica da čeka da Tripoli počne da gori?“

Još zadovoljniji je prof. dr Diter Diterih iz Blankenhajma. „Veliko hvala za brzo objavljen i jasan stav Rajnharda Merkela. Kako je pametna, upravo mudra, bila odluka nemačke vlade da ne glasa za rezoluciju Saveta bezbednosti. Kao i u slučaju Iraka, sada sam radostan i zahvalan zbog toga što Nemačka ne učestvuje u goropađenju pobedničkih sila – makar one bile i naši dobri prijatelji. Delim strah od posledica ove nelegitimne i nepromišljene avanture…“

Kristof Dani iz Berlina piše: „Rajnhard Merkel tvrdi da svrgavanje tiranina i pomaganje naoružanim pobunjenicima nije legitimno opravdanje za oružanu intervenciju trećih zemalja. No, ako se ovo primeni na aktuelnu situaciju u Libiji, mora se reći da su demonstranti mirno izašli na ulice sledeći primer iz Tunisa i Egipta. Tek kada je Gadafi potegao oružje na sopstveni narod, i demonstranti su se poslužili oružjem. Nazivanje mirnog demokratskog pokreta oružanom pobunom cinično je i ne odgovara činjenicama. Mi Nemci smo skloni da odbacimo svaku vojnu meru – koliko god ona bila neophodna. Samo pri tome zaboravljamo da su strane koje sada žele da pomognu libijskim pobunjenicima i same osetile patnje rata. One mogu da kažu da znaju da je ponekad neophodno da se svet oslobodi diktatora i despota. Za to treba da im budemo zahvalni, uz saznanje da nismo mi ti koji uvek sve najbolje znaju.“

Dr Hartmut Grams, takođe iz Berlina, smatra da se „u međunarodnom pravu odredbe još uvek stvaraju na osnovu praktičnih odluka, na primer, na osnovu odluke Saveta bezbednosti. To telo raspolaže velikom spoljnopolitičkom težinom procene. Odluka od 17. marta, protiv koje, uostalom, niko nije digao glas, opravdava intervenciju koja je time postala politički i međunarodnopravno legitimna. Deo Libije se više ne nalazi pod Gadafijevom komandom. Kuda može da odvede ovakva vojna intervencija, pitanje je koje će uticati na dalje odredbe međunarodnog prava“.

Priredio: Saša Bojić

Odg. urednik: Nemanja Rujević