Sećanje je opasno

"U romanu se opisuje nepoznata svakodnevica Iraka. Reč je o društvu koje se urušilo. Želim da govorim o Iračanima koji su prvi put posle 35 godina suočeni sa pitanjem – ko sam ja?“, kaže autor Najem Vali.

Na početku romana jasno je da je reč o kolektivnoj psihi jedne zemlje, identitetu i biografijama, smrti i izvitoperenosti diktatorskog sistema. Jusif i Junis su braća, zaljubljena u istu devojku. Devojka je naklonjenija Jusifu. Iz osvete Junis je ubija, ali za ubistvo biva okrivljen mlađi i slabiji Jusif koji završava u zatvoru, dok njegov brat uzima njegov identitet i postaje krvnik Sadama Huseina.

Traumatizovani krvnici

Vali kaže: "Krvnika imamo dosta. Oni hodaju svuda naokolo. Sva ta ubistva u Iraku počinili su traumatizovani krvnici. Iračani moraju da shvate da među njima ima ubica. Od tih ljudi napravljene su ubice, jer su godinama učestvovali u ratu.“

Međutim i žrtve, kaže Najem Vali, postaju ubice, a ubice žrtve. Jusif koji godinama sedi nedužan u zatvoru kreće da istražuje šta se dogodilo, gubi razum i završava na psihijatriji.

"Irak je postao luda kuća, ljudi su traumatizovani, preživeli su dva rata, sankcije, bili su izolovani od celog sveta - sve to ne može da nestane bez problema. Nije to ono što misli Džordž Buš: tamo ima problema, poslaću dve-tri hiljade vojnika i sve smo rešili. To je budalaština“, kaže autor.

U Iraku se ne priča mnogo. Zavladala je čudna tišina. Čak i članovi porodica vrlo malo pričaju između sebe.

Sećanje je opasno

„Pričanje je sećanje. Međutim, posle diktature koja je vladala u Iraku, ljudi žele da zaborave. Zaborav je identičan dikataturi zato što čovek koji želi da preživi mora da zaboravlja. Sećanje je opasno. Čovek ne želi ništa da zna. Ni žrtve više ništa ne pitaju. Ali, sećanje, pričanje jeste borba protiv zaborava, borba protiv diktature“.

Najam Vali vraća iračkoj književnosti staru umetnost pripovedanja, vraća joj finoću, ironiju, poigravanje sa istinom i fikciju. Naime, Vali se poigrava sa duhovnim stanjem u društvu. U romanu se pojavljuje i on lično, kao Harun Vali, poznati pripovedač koji postaje Jozef K. po ugledu na Kafku. Na kraju, u romanu ipak dolazi do neočekivanog raspleta.

"Kada čovek ima bolove, često se okreće veri ili odlazi na terapiju, psihoanalizu. U Iraku ljudi odlaze u bar. To je Meka. Bog je rakija - Arak. Bar je irački parlament, jer tamo mogu, kada se napiju, da pričaju šta hoće. Tamo su van kontrole“.

Vlastita iskustva, putovanja posle Sadamovog pada, osećanja poniženog čoveka - sve je to autor sažeo u velikom simboličnom romanu koji može da se nazove istorijskim.