Sećanje na „Čekpoint Čarli“

Generalni sekretar Komunističke partije SSSR-a Nikita Hruščov je sa novim američkim predsednikom Džonom Kenedijem pregovarao više meseci, ali nije postigao svoj cilj. Hruščov je želeo da Berlin izdvoji iz zajedničke odgovornosti pobedničkih sila Drugog svetskog rata kao „slobodni grad“. Postepeno, takav je bio plan, zapadni sektori podeljene milionske metropole trebalo je da budu „integrisani“ u Nemačku demokratksu republiku.

August 1961: Izgradnja Berlinskog zida

Kenedi je to odbio, a Hruščov je rukovodstvu NDR-a dao zeleno svetlo za početak izgradnje Berlinskog zida. Radovi su počeli 13. avgusta 1961. Hladni rat se kretao ka svom vrhuncu, ali ipak, reakcije Zapada nisu otišle dalje od diplomatskog besa. Sedam dana kasnije zamenik američkog predsednika Lindon Džonson posetio je podeljeni grad i zapadnim Berlincima obećao da će SAD zaštititi njihovu slobodu. Ali sa zidom će se, dodao je, morati živeti.

Istovremeno, zapadni saveznici počeli su da postavljaju granične prelaze preko kojih bi pripadnici zapadnih vojnih snaga i strane diplomate bez kontrole mogle da prelaze u Zapadnu Nemačku, ali takođe i u istočni deo grada. Jedan od prelaza postavljen je na raskrsnici ulica Fridrihštrase i Cimerštrase i nije bio veći od nekog prodajnog štanda.

„Čekpoint Čarli“

Tu su vojni službenici i diplomate mogli da prelaze granicu između zapadnih i sovjetskog istočnog sektora i nisu bili podvrgnuti kontroli od strane vojske i tajne službe NDR-a. Značaj takozvanog graničnog prelaza „Čekpoint Čarli“ (Checkpoint Charlie) porastao je nakon što je ministar unutrašnjih poslova NDR-a sa zapadnim saveznicima dogovorio da diplomate i vojnici koriste isključivo taj kontrolni punkt, ukoliko ne žele da budu podvrgnuti kontroli prilikom prelaska sa Zapada na Istok.

Sledeća eskalacija dogodila se nakon samo nekoliko sedmica. Politički vrh NDR-a želeo je da uvede kontrole i na prelazu „Čekpoint Čarli“. Kada je jedan američki oficir hteo da ode na predstavu u jedno pozorište u istočnom Berlinu, zaustavili su ga graničari NDR-a. Odgovor je brzo stigao. Oružana pratnja koja je gotovo odmah stigla na lice mesta, prisilno je omogućila prolaz američkog oficira.

Tenk protiv tenka

Lični savetnik američkog predsednika, general Lucijus Klej je, zbog zaoštravanja situacije, naredio da se sa zapadne strane prelaza „Čekpoint Čarli“ postave tenkovi. Time je Sovjetskom Savezu poslat jasan signal: Do ove tačke možete, ali dalje ne. Sloboda zapadnog Berlina se garantuje!

S obzirom na te, imperijalističke provokacije, kako ih je nazvao šef Kremlja Nikita Hruščov, Moskva je takođe poslala tenkove na kontrolni punkt. Tako je u centru Berlina stajalo više od 30 naoružanih tenkova koji su pripadali glavnim akterima hladnog rata – SAD-u i SSSR-u. Njihovi vojnici su, prema kasnijim svedočenjima, bili spremni da pucaju. Vlade u istočnom Berlinu i u Bonu nisu učestvovale u odlukama jer je sve bilo u rukama dve super sile.

Deset metara natrag

Situacija je rešena nakon telefonskog razgovora između Nikite Hruščova i američkog predsednika Džona Kenedija. To je bio prvi test za takozvani „crveni telefon“ koji je omogućavao direktnu vezu između Moskve i Vašingtona.

Ni Hruščovu ni Kenediju nije bilo u interesu da dođe do eskalacije i ratnog sukoba. Kenedi je pitao šefa Kremlja da li može malo da povuče svoje tenkove. U tom slučaju povukli bi se i Amerikanci, a da pri tom ne bi došlo do narušavanja njihovog ugleda. Hruščov je pristao. Neposredno nakon toga na „Čekpoint Čarliju“ odigrala se sledeća scena: Deset metara unazad povukli su se najpre sovjetski, a zatim i američki tenkovi. Njihove cevi i dalje su bile usmerene jedne u druge, ali opasnost da će zaista pucati je otklonjena.

Autori: Matijas fon Helfeld / Belma Fazlagić-Šestić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković