Sedam milijardi ljudi – novi zadaci za politiku

Nema mesta za paniku - svet neće propasti zato što ga sada naseljava sedam milijardi ljudi. I taj broj ne bi trebalo mnogo da nas zanima. Mnogo veće pitanje je, zapravo, kakve političke, ali i ekonomske posledice donosi sa sobom takav razvoj situacije. A pitanje koje se nameće pre svih jeste: kako treba da se promeni naša politika u pogledu velikog porasta stanovnika na svetu. Šta se onda dešava?

Odnos industrijski razvijenih zemalja i zemalja u ubrzanom industrijskom razvoju se okreće. Najveći porast stanovništva beleži se u najsiromašnijim regionima. Evropa nezaustavljivo stari. Prema proračunima Evropske unije, starom kontinentu biće potrebno 25 miliona migranata kako bi održala životni standard i bezbednsone sisteme. Evropa bi tako, kao jedini veći region u svetu, trebalo da u narednoj deceniji doživi demografski sunovrat: predviđa se da će 2050. u Evropi živeti 664 miliona ljudi, a danas ih ima 731 milion. Naročito su pogođene istočno-evropske zemlje, zemlje srednje Evrope, ali i zemlje na jugu kontinenta. Evropski privredni rast će se, samo iz tih razloga značajno usporiti.

Stidljiva politika razvoja

Ali, nije sve tako crno. Mnogo više se radi o tome da ovakav razvoj prati efikasna politika. Porast broja stanovnika na planeti imaće velike posledice po bezbednost, stabilnost i prosperitet širom sveta. Već za nekoliko godina stanovništvo Jemena će biti u proseku za oko 32 godine mlađe u odnosu na prosek Evropljana. Dok je pre sto godina u gradovima živelo 22 miliona ljudi, 2050. se očekuje da će taj broj premašiti pet milijardi. Jer, oni koji nemaju ni vode ni hrane, kako bi prehranili sopstvene porodice, uputiće se ka bogatim društvima.

Međutim, naša, kako unutrašnja tako i spoljna ekonomska politika i politika razvoja, stidljiva je kada su u pitanju odgovori na takve izazove. Evropa je tu, doduše, pravi izuzetak jer pokušava da usaglasi svoju spoljnu politiku i politiku prema susedima. Ali, kada se radi o ekonomskim interesima i interesima za vredne sirovine, onda se svako rado usredsređuje na svoj sopstveni put.

Politika za sedam ili za devet milijardi stanovnika ne može da se bazira na idejama nacionalne države. Takođe i politika „usamljenog svetskog policajca“, što je politika koju vode Sjedinjene Američke Države u kriznim regionima, na duže staze neće dati rezultata. Umesto toga je mnogo bolja izgradnja multilateralnog pristupa i institucija. Za to postoji mnogo primera, ali navešću samo dva: koordinisana podrška NATO Libiji i jačanje Međunarodnog krivičnog suda. A jedna politika za devet milijardi ljudi znači i povratak sopstvenim interesima: jače oporezovati raspodelu resursa, razvojnu politiku ne posmatrati samo kao humanitarni instrument, već kao politiku na više nivoa koja ima dejstvo na potrošnju, kako bi se shvatila naša ekonomska politika.

Politika za devet milijardi stanovnika zajednice svetskih naroda ne može da na predstojećem samitu o klimi u Durbanu nevoljno prihvati kompromis. Ona ne bi smela da toleriše da se razvojnom politikom rekonstruiše ono što smo stvorili nejednakim ekonomskim interesima i poljoprivrednim subvencijama. Svetska politika koja bi efikasno radila na tim izazovima mora jasno da stavi do znanja da je razvijanje jednog regiona direktno povezano sa nazadovanjem drugog. Ozbiljne razlike u bogatstvu nisu održive na duže staze. Politika za devet milijardi ljudi mora da stremi ka cilju: ista prava i obaveze, iste šanse i rizici za sve.

Komentar: Ute Šefer
Odgovorni urednik: Ivan Đerković