Selo nestaje zbog uglja!

Na ulazu u gradić još uvek stoji standardni, žuti natpis "Immerath" - ali neće još dugo. Jer većina stanovnika je već otišla: na skoro svim prozorima su spuštene roletne, mnoga ulazna vrata su zatvorena daskama. I na groblju su grobovi prazni jer su i pokojnici morali svoje poslednje počivalište naći u mestu koje je niklo dvanaestak kilometara od ovog. I tamo već stoji tabla sa imenom mesta: "Immerath (neu)" - novi Imerat.

Natpisi na kućama još uvek otkrivaju kako su u selu bila dva pekara i jedna apoteka. Naći se u ovakvom mestu, napuštenom i od Boga i od ljudi, teskoban je osećaj. Odjednom i ni iz čega, u centar grada duhova juri kombi, sa upaljenim farovima, odzvanja sirena: to je pokretna pekara.

I poslednji stanovnici žele da odu

Nakon nekog vremena i iz tih, naizgled praznih zgrada, dolazi još nekoliko stanovnika da kupi hleb. "Izgubila sam toliko mušterija", žali se pekarka Laumans: "A mnogi starci se nisu mogli pomiriti sa gubitkom zavičaja, nego su pre preseljenja umrli. Sve to nije lepo."

Zapravo, i jedna žena koja je došla da kupi hleb bi najradije otišla i napustila Imerat: "Jedva se još može izdržati ova atmosfera. Ali, moj muž je zidar pokriva krov, ovde radi. Ne stižemo da završimo kuću."

Osim toga, ona pokazuje na velika vrata pored jedne od kuća: "Tamo je uskladišten čitav njegov materijal. Sve dok se on ne potroši, ne možemo otići. Ovde se stalno provaljuje i krade. Zapravo, ne bih želela ovde da ostanem ni jedan jedini dan."

Pitamo koliko još ljudi živi u ovom, starom Imeratu? Niko to ne zna: pedesetak, možda stotinjak. Pre početka preseljenja 2006. bilo ih je oko 1.200.

Novi dom, a hoće li biti i zavičaj?

Do 2014. svi moraju da napuste staro selo jer onda dolaze buldožeri. Naime, ispod sela se nalazi dragoceni mrki ugalj i ogromni sistemi za iskopavanje sve su bliže selu. Ugalj je važan izvor električne energije. To najbolje zna energetski koncern RWE, koji je u poziciji da otkupi kompletno područje, zajedno sa kućama i imanjima, samo da bi sve srušio i iskopavao ugalj. Prema procenama stručnjaka na tom području ima još mrkog uglja, koji bi se iskopavao do 2045. godine, ali će do tada više od 30.000 iz 80 naselja morati u nove domove. A da li će nova naselja postati i nov zavičaj?

Oproštaj od dedovine je povezan sa čitavim nizom problema. Tako su opštinske vlasti pozvale građani da se "jave koncernu RWE zbog predstojećeg preseljenja". To ljuti Stefana Pica, stanovnika mesta koje će uskoro nestati: "Zašto se koncern ne obraća nama, nego mi moramo da idemo kod njih? Na kraju, niko od nas ne želi da napusti svoj rodni dom." Građanima se ne dopada ni to što koncern ljudima nudi gotove kuće. Ovaj stanovnik ne može da veruje da država može da ima tolika ovlašćenja u komplikovanju života ljudi u tako dugom vremenskom periodu.

"Odakle im to pravo?"

Zato je, zajedno sa organizacijom za očuvanje zaštitne sredine BUND, krenuo sa tužbama. Do sada nije imao uspeha: Viši sud u Minsteru je još 2007. odlučio kako takvo preseljenje može biti "u skladu sa javnim interesima" i da se stanovnicima praktično može oduzeti njihova imovina.

Danas, 4. juna o tome počinje rasprava u Ustavnom sudu. Doduše, lokalni političari, a ni meštani ne veruju da će sud presuditi drugačije.

Novo naselje je prostrano. Kuće nisu nakrcane jedna pored druge, ali prolazeći kroz to mesto, već na prvi pogled postaje jasno šarma u novom selu nema. Prethodno je imalo veliku istoriju, pre svega novormaničku baziliku sa dva tornja. U novom naselju neće biti ni crkve, već jedno sasvim obično mesto za okupljanje.

Radije daleko i što dalje

Istovremeno, u novom Imeratu će živeti samo polovina stanovnika onog starog, objašnjava Pic. To područje je ionako teško za život pa su se zato radije od odštete koju plaća energetski gigant, odselili negde drugde.

Kolika je odšteta isplaćena, niko ne sme da kaže i to piše i u ugovoru koji su sklopili sa energetskim koncernom. Jer, RWE ne želi da taj iznos postane predmet pohlepe i pregovori sa vlasnicima se vode vrlo diskretno i pojedinačno.

Mnogi svoj odlazak sa dedovine pokušavaju da kompenzuju izgradnjom veće kuće, nego u starom selu. Naravno, novac koji je dobijen nije dovoljan, pa se često zadužuju kod banke.

Poseban problem su poljoprivrednici: Imerat je smešten na zapadu Nemačke, između Kelna i Ahena. Taj deo Nemačke je ionako gusto naseljen i praktično nema slobodnih oranica kojim bi se nadoknadio gubitak. Zato im koncern često stare oranice nadoknađuje poljoprivrednim zemljištem na istoku Nemačke, stotinama kilometara udaljenim od njihovog zavičaja - ali i o tome se nerado govori.

Na kraju niko neće ostati na ulici, ali Štefan Pic nije jedini koji tvrdi kako je to veliki teret za sve tamošnje stanovnike. Konačno, postoje mnoge psihološke studije koje tvrde kako, posebno za starije osobe, selidba i za samo jednu gradsku četvrt od njihovog stana znači i eksponencijalni pad njihovih navika i društvenog života.

Ali ako Pic i pred Ustavnim sudom doživi poraz, on će morati da potraži neki novi dom. Hoće li to biti u "novom" Imeratu ili negde drugde - to još ne zna. Ali uveren je da ovim parnicama čini ono što mora: "Svi moramo da gledamo u budućnost i u da u sebi pronađemo unutrašnji mir."

Autor: Karin Jeger / Anđelko Šubić
Redakcija: Jakov Leon