Sirijac, Goranac, Beograđanin, Jugosloven

Sloveni, koji su bili hrišćani, a postali „muslimani po nacionalnosti“ i koji govore našinski jezik i čija je domovina Gora – Goranci su etnička zajednica koja polako nestaje. U 19 sela na Kosovu ostalo ih je svega oko 10.000. Suhaib Al-Ahmad Al-Shukeir je odrastao u Beogradu, završio je Sportsku akademiju, ali je od majke, koja je poreklom iz Gore, preuzeo poslastičarsku tradiciju. Sada drži „Pelivan“. To ime često nose poslastičarnice koje drže Goranci, a kakvih ima širom Srbije.

„Deda mog dede, on je bio pelivan. Pelivani su inače rvači – obuku kožne gaće, namažu se uljem i rvu se. On je 1851. godine osnovao poslastičarnicu na Trgu Republike u Beogradu“, priča Suhaib. „Pelivan“ na Trgu Republike stradao je u bombardovanju Beograda 1941. godine. Iste godine Suhaibov deda je preselio radnju u Bulevar kralja Aleksandra gde i danas postoji. Suhaib je posao nasledio od majke, a njegov otac, inače Sirijac, takođe se specijalizovao za spravljanje raznovrsnih poslastica i boze.

Do pre dvadeset godina u poslastičarnici su radili isključivo rođaci, što je bio i način da se sačuvaju recepti. „Moj deda je pravio sladoled, ustane u četiri ujutru, napravi masu za sladoled i posle dođu njegovi sinovci da lede taj sladoled. Jedino je moj otac nasledio recepte od dede, a od oca smo nasledili brat i ja.“

Prozivke mu nisu smetale

Goranci su specifični i po tome što su islamske veroispovesti, a govore srpski jezik, odnosno neku vrstu staroslovenskog, „našinski“, kako ga sami zovu. Zbog islama i prezimena koja se završavaju na i, u Srbiji ih često mešaju sa Albancima. Međutim, Suhaib kaže da je retko osećao diskriminaciju. „Osećam se kao veći Srbin, nego oni ovde, i u školi i gde god. I te prozivke, ništa mi nije smetalo. Bilo je prozivki, ali smešno mi je to 'muslimančino'. Jesam, pa šta, super mi je.“ Kad ode u inostranstvo kaže da je Jugosloven. „Ja kažem otac mi je Sirijac, majka Goranka, ali više idem ka Arapinu, nisam mnogo privržen Gorancima. Arapin srpskog porekla“, govori Suhaib kroz smeh.

Iako je odrastao u Beogradu, u Goru retko ide, od njega se ipak očekuje da se oženi Gorankom. „Za Goranca je pravilo, ako sam sin, moraš Goranku da ženiš.“ Veruje da se stvari postepeno menjaju, ali kada bi odlučio da se oženi Srpkinjom to ne bi naišlo na odobravanje. „Verovatno bi reagovali isto kao što bi na drugoj strani reagovali ako Srbin oženi muslimanku, ali što se mene tiče, meni je svejedno, samo da je dobra osoba.“

Cela Gora slavi Đurđevdan

Goranska sela, načičkana po Šar planini uvek su bili između svetova – između hrišćanstva i islama, između Srba i Albanaca. Od svega su uzeli po nešto, ali su i ostali svoji. Jedna od njihovih najvećih svetkovina je i Đurđevdan. „Oni slave Đurđevdan, ali slave i Bajram naravno. Cela gora slavi Đurđevdan, ali to više zbog druženja. Goranci rade kako im odgovara – kod nas u veri je zabranjen alkohol, oni piju, zato što im je super, oni kroje kako im odgovara.“

Tog 6. maja svi se okupe, tada stignu i brojni Goranci iz rasejanja, kojih je više nego onih u matici. Teška ekonomska situacija tera Gorance iz Gore. Ljudi koji su ostali tamo uglavnom se i dalje bave stočarstvom. Suhaib objašnjava da ko ode iz Gore, tamo se retko vraća, sem da obiđe roditelje. „Jedna poplava i ode cela Gora“, kaže. Iako nezadovoljni proglašenjem nezavisnosti Kosova, Goranci su srećni u Gori. Na pitanje koja je država njihova domovina ponosno odgovaraju – Šar planina.