Sirijski predsednik - zračak nade za Bliski istok

Nemački šef diplomatije Frank-Valter Štajnmajer mogao bi biti zadovoljan barem jednim rezultatom Mediteranskog samita. I to kada se Siriji pomogne da izađe iz višegodišnje izolacije kako bi preuzela konstruktivnu i odgovornu ulogu u regionu. I u Vašingtonu će se članovi komisije Bejker-Hamilton tada osećati potvrđeno, jer oni su još 2006. uzaludno preporučivali Bušu da ublaži tenzije u Iraku, stupi u kontakt sa Sirijom i Iranom, i prestane da ih tretira kao parija države.

Sirija je napravila prvi važan korak

Asad je konačno proglasio veliki sirijski san okončanim, u kome je Liban važio za sirijsku zapadnu provinciju. Najavljena razmena ambasadora između dve zemlje važan je čin normalizacije odnosa. Sirija i Liban nadalje će ostati tesno povezani, a diplomatski odnosi će tu povezanost podići na sasvim novi nivo.

Slično je i u slučaju Izrael-Palestina. Tačno je da je još Asadov otac pregovarao sa Izraelom, ali neuspešno. Sada sin Bašar jasno govori o spremnosti na mir, i ako ostane pri tome sigurno će mu biti otvorena vrata u Evropi, a uskoro i u Sjedinjenim Državama. Na spoljnopolitičkom planu Sirija će dobiti na značaju, što će joj doneti ekonomsku korist. To je vrlo važno za zemlju, koja za razliku od ostalih u regionu, ne raspolaže sirovinama.

Interesi će valjda prevagnuti

Znak pitanja postoji oko odnosa Sirije sa Iranom i njene podrške radikalnoj palestinskoj grupi Hamas i libanskoj Hezbolah. One se protive miru na Bliskom istoku jer on znači priznavanje Izraela. Teško je zamisliti kako Damask s jedne strane sklapa mir, a s druge laska protivnicima mira. Ipak Bašar al Asad zna gde su njegovi i interesi Sirije. Ko zna, možda će njegova politika uticati na ostale, koji će se vremenom osećati prilično usamljeno...