Siromaštvo potkopava demokratiju

Gde se prodaje roba sa popustom? Da li mi je socijalno prebacilo novac? Može li moje dete na ekskurziju? Svakodnevni život najsiromašnijih u Nemačkoj je iscrpljujući, obeležen borbom za opstanak. „Sve to znači da živite više iz dana u dan, gubite perspektivu“, kaže istraživač siromaštva Ernst-Ulrih Huster sa univerziteta u Gisenu i Bohumu.

Postoji jedan, naizgled paradoksalni fenomen: upravo siromašni i socijalno ugroženi imaju razloga da požele promenu svoje situacije – ali to retko čine. Oni su, barem na političkom nivou, uzdržani i izbor predstavnika naroda radije prepuštaju drugima, navodi se u nedavno objavljenom istraživanju fondacije „Bertelsman“. Učešće na saveznim izborima nikada nije bilo tako nisko kao 2009. i 2013. godine. Među 17 miliona onih koji ne glasaju naročito je mnogo ljudi iz najnižih slojeva društva: sa malim ili nikakvim primanjima i niskim nivoom obrazovanja.

Posebno u naseljima u kojima mnogo stanovnika prima socijalnu pomoć, čak manje od polovine izlazi na glasanje. Na izborima u septembru ove godine u Korvajleru, četvrti Kelna sa soliterima (u Nemačkoj obično sinonim za siromašniji kvart prim. ur), samo 42,5 odsto građana sa pravom glasa iskoristilo je to svoje pravo. Nasuprot tome, u luksuznom Hanvaldu glasalo je više od 88 procenata ljudi. Istraživači su otkrili posebno jaku vezu između birača i stope nezaposlenosti, koju navodimo na primeru Kelna: u Korvajleru ona iznosi preko 19 odsto, u Hahvald samo jedan odsto. I još nešto, siromašni se, što se tiče glasanja, isto ponašaju bez obzira bio to istok ili zapad zemlje, bogati ili siromašni region, ruralna ili urbana oblast.

Glasanje nije građanska dužnost

Fenomen nije nov, ali taj jaz nikada ranije nije bio tako kao veliki kao na izborima 2009. i 2013. „Konstatujemo promenu vrednosti kod nižih klasa“, kaže Robert Verkamp, koautor studije. Do 80-ih godina glasanje je važilo za demokratsku, građansku dužnost. Danas to više nije tako. Takođe je odavno prevaziđeno tradicionalno vezivanje za pojedine stranke: to da na primer radnička klasa bira socijaldemokrate (SPD), davna je prošlost.

Svakodnevni život prilično je zahtevan, kaže istraživač siromaštva Huster u razgovoru za DW: „Teško je te ljude podstaći da idu i na sistematske lekarske preglede, a kamoli da se uključe u jedan tako apstraktan proces kao što su izbori. Pored toga, opšte nepoverenje prema političarima, a i složenost političkih odluka, na primer kod Evropske unije, odvraćaju ljude da se uključe u političko-demokratski proces.“

Čovek se prvo bori za kraj u kom živi

Autor studije veruje da će se taj fenomen još pojačati: siromašni ne glasaju zato što se plaše da ih ionako neće uzeti ozbiljno i da ih niko neće predstavljati. Na kraju, oni i neće imati svoje predstavnike jer su sami sebi oduzeli pravo da glasaju. To je začarani krug. „Imamo dve vrste demokratije u našoj zemlji, višu i nižu“, upozorava Huster.

Naravno da politika nije samo put do glasačke kutije. Baš poslednjih nekoliko godina, mnogi su izlazili na ulice boreći se za ono do čega im je stalo. Ljudi su demonstrirali protiv megalomanskih građevinskih projekata i za više vrtića. Politikolog Huster se zato zalaže da se ne-glasači integrišu na lokalnom nivou: „Ko tamo za sebe ponovo vidi perspektivu, taj je svakako u situaciji da preuzme političku odgovornost i u većim geografskim ili političkim kontekstima.“

Robert Verkamp kaže da je odlazak na glasanje još uvek najednostavniji način da se čovek politički angažuje.

Autorke: Štefani Hepner / Dijana Roščić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković