Slabašni Fransoa i jaka Angela

Kada francuski predsednik ovih dana daje izjave o svom odnosu sa nemačkom kancelarkom, onda često govori o „prijateljskoj napetosti“. Drugim rečima: francusko-nemačko prijateljstvo trenutno ne stoji baš najbolje. Ta ocena na godišnjicu Olandovog stupanja na dužnost nije iznenađenje. A ipak je sve moglo da bude i drugačije. Nakon impulsivnog i naglog Nikole Sarkozija, sa Fransoa Olandom je u Jelisejsku palatu došao čovek koji politički deluje pragmatično i trezveno, isto kao i nemačka kancelarka Merkel. Uprkos tome, to dvoje političara nisu do sada uspeli da se nađu na istoj talasnoj dužini – iako su od početka godine na „ti“.

Oland je za smenu u Berlinu

Razloga za „probleme u vezi“ između Olanda i Merkel ima puno. Već je i sama predizborna kampanja francuskog predsednika bila pod „nesrećnom zvezdom“: Merkel se otvoreno zalagala za reizbor Sarkozija, što joj Oland očigledno još nije oprostio. On sada, naime, demonstrativno daje podršku SPD-ovom kancelarskom kandidatu Peru Štajnbriku i izjašnjava se za smenu vlasti u Berlinu. Mnogo važniji od tog problematičnog početka ličnih odnosa između Olanda i Merkel je razvoj odnosa snaga dveju država. Francuska je ekonomski, a time i politički, znatno oslabljena, dok nemački uticaj u Evropi stalno raste.

Mnogi u redovima francuskih socijalista za krizu u Evropi okrivljuju kurs štednje koji je nametnula Nemačka. Nemačka kancelarka zaista uvek koči političke inicijative Olanda – bilo da se radi o zajedničkim garancijama za dugove u Evropi ili o novoj ulozi Evropske centralne banke.

Berlin razočaran Olandom

Jedno je sigurno: Angela Merkel trenutno ne želi ni zajedničke garancije, ni Evropsku centralnu banku sa političkom moći, niti kratkoročne programe za podsticaj investicija. Ona je uverena da se najvažniji politički partner Berlina može ponovno dići na noge korenitom, strukturnom reformom – reformom kakvu je u Nemačkoj pod imenom „Agenda 2010“ sproveo njen prethodnik Gerhard Šreder. Nije se samo Angela Merkel nadala da će pragmatični francuski socijalista, koji pripada desnom krilu svoje stranke, imati hrabrosti da se prihvati tog teškog zadatka – to su priželjkivali i mnogi ekonomski stručnjaci i u Francuskoj i u Nemačkoj.

Godinu dana nakon što se Oland uselio u Jelisejsku palatu čini se, međutim, da on nije sposoban za neki veliki podvig. Oland sprovodi sitne reforme – a ništa drugo ne čini ni Angela Merkel – koje priprema u društvenom konsenzusu. Među njima su nesporno i dobri koraci, poput razbijanja zarđale strukture tržišta rada, ali Nemcima je sve to suviše sporo. Socijalistička vlada je srozala Francusku na niske ekonomske grane, žali se Rajner Briderle, visoki funksioner nemačkih liberala (FDP – koalicioni partner demohrišćana Angele Merkel). On praktično izgovara ono što mnogi političari u Berlinu misle, samo svoje misli ne formulišu toliko direktno.

Pritisak iz sopstvene stranke

Kancelarka i njeni ministri uglavnom su uzdržani u kritici francuskog rukovodstva. Politički manevarski prostor je, s obzirom na velika ovlašćenja koje francuskom predsedniku daje Ustav, i tako sveden na minimum. Godinu dana nakon dolaska na vlast, Olandova popularnost je, po anketama, niža nego kod ijednog njegovog prethodnika. Francuzi smatraju Oland previše okleva i da nema autoritet, a njegovu politiku ocenjuju kao neodlučnu i kontradiktornu. To se vidi i po medijima koji mu se izruguju nazivajući ga „Gospodin slabašni“ (Monsieur faible), naglašavajući istovremeno vodeću ulogu nemačke kancelarke u Evropi. Time raste pritisak na Olanda, pre svega iz redova njegove sopstvene stranke, da počne da pokazuje rezultate i da se izbori za promenu politike u Francuskoj i u Evropi.

Nema naznaka o otopljenju odnosa

Da je u Evropi „bonaca“, sva ta francusko-nemačka razilaženja u mišljenjima mogla bi da budu prevladana. Ali u olujnim vremena dužničke krize, ona izrastaju u prepreke. Čak i na radnom nivou, kako je nedavno pisao Frankfurter algemajne cajtung, između kancelarskog kabineta i Jelisejske palate, više se ne događa ništa. Pritom je nemačko-francusko jedinstvo preduslov da se u Evropi nešto pokrene. Osim toga, strah od dugoročno slabe Francuske je i u drugim evropskim prestonicama veliki. To znaju i Merkel i Oland pa su se početkom godine dogovorili da će svojim partnerima u Uniji do kraja juna predstaviti zajednički dokument o daljoj integraciji Evropske unije. To bi mogla da bude velika šansa, utoliko više što je Angela Merkel mnogo manje sklona jedinstvenim metodama za EU nego što su to bili njeni prethodnici i jer se zalaže za EU sa jakim nacionalnim državama, kakvu je i Francuska oduvek preferirala. Međutim, taj zajednički dokument će, na kraju, kako se šuška, biti prilično tanak. Za očekivati je da nemačko-francuski motor neće proraditi još neko vreme – bar do nemačkih saveznih izbora koji će se održati najesen.

Autori: Andreas Nol / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković